На 19. Економском самиту Србије одржаном 7. и 8. октобра, министар просвете Младен Шарчевић најавио је обавезан обухват деце од три до шест година предшколским образовањем.
Ова изјава изазвала је реакције родитеља и наставника и отворила бројна питања, пре свега она која се тичу већ постојећих проблема са недостатком капацитета у вртићима, великим бројем деце за коју и сад нема довољно места, као и недовољним бројем васпитача.
Истражујући како ствар стоји у земљама Европске уније, откривамо да је једина држава у којој је од ове године обавезан обухват деце образовањем од 3. године – Француска. Како по том питању стоји ствар у осталим државама погледајте ОВДЕ (подаци из 2015.)
Ипак, треба нагласити да је у ЕУ 2016. године чак 95,3% деце узраста од четири године па до поласка у школу било обухваћено предшколским образовањем.
Министарству смо упутили неколико питања на ту тему и разговарали са психологом Невеном Ловринчевић, аутором неколико веома популарних приручника за родитеље у издању Креативног центра и Снежаном Голић, педагогом.
Из Министарства просвете, науке и технолошког развоја наглашавају да интензивно раде на повећању обухвата деце, унапређивању праведности и квалитета предшколског васпитања.
„Припремни предшколски програм у оквиру предшколског васпитања и образовања је од 2006/2007. године обавезан за сву децу узраста 6 –7 година и бесплатан је у трајању од 4 сата дневно, најмање 9 месеци. Подаци министарства говоре да је од увођења обавезности достигнут готово потпуни обухват деце програмом у години пред полазак у школу (од 95-98%).“ – кажу нам из Министарства просвете.
Додају и да је обухват деце узраста од 3 до 6 година је у сталном порасту (2016/17. године 58, 9%, 2017/18. године 61,3%., 2018/19. године 63,5%) али да је још увек недовољан са аспекта жељеног обухвата (75%, у складу са Стратегијом развоја образовања у Републици Србији 2020.године).
„Обавезност похађања програма подразумева обезбеђивање потребних финансијских, просторних и кадровских услова за њихово остваривање, односно настојање државе да у перспективи подржи њихову ширу доступност и тиме пружи значајнију подршку породици кроз одређени број сати бесплатног програма за децу.“ – признају у Министарству и додају да ће у сарадњи са партнерским институцијама и организацијама наставити са истраживањем различитих модалитета за шири и обухват деце обезбеђивањем услова за бесплатно похађање краћих програма и облика за децу узраста 3 – 6 година.
Психолог Невена Ловринчевић каже да је период раног детињства вишеструко и изузетно важан период за развој детета.
„Не само што је добро омогућити подстицајно окружење како би дете у потпуности остварило своје потенцијале, већ је веома важно и рано откривање евентуалних проблема у развоју детета. Што се раније евентуалне развојне тешкоће примете, интервенције ће бити ефикасније. Стога идеја о обавезном укључивању деце у васпитно образовни систем од треће године може бити одлична идеја. Ипак, мислим да је важније питање од тога да ли ће то бити обавезујуће или не питање не само адекватне стручности, већ и услова у којима ће се ти програми одвијати.“ – каже Невена Ловринчевић.
„Ако васпитач ради са сувише великим бројем деце, или нема адекватне услове, онда једна добра идеја може да има сасвим супротан ефекат од жељеног. Али, ако се омогуће добри услови, довољан број људи који ће са децом радити, њихова обученост која ће бити у складу не само са оним што су учили током школовања, већ ће укључивати и савремена сазнања, онда укључивање све деце може бити корисно, за цело друштво, родитеље, али највише за децу.“ – закључује она.
Са овим се делимично слаже и педагог Снежана Голић која тврди да након треће године вртић има позитиван утицај на дечји развој, али да је код неке деце имуни систем у том узрасту још увек слаб, нека деца су хиперсензитивна или имају неки други „проблем“.
„У тим случајевима препоручивала сам полазак у колектив око четврте године. Осим тога, то је узраст када деца најчешће добијају секу/бату и због вируса и богиња једно време не иду у колектив, што сам одувек подржавала. Међутим, када деца напуне четири године, заиста мислим да им треба игра са вршњацима у континуитету и искуство које пружа систем, са свим својим врлинама и манама (сем у екстремним условима). Не знам аргументе да граница буде три године, али то не би био мој избор.“ – каже Голић.
А. Цвјетић