Na 19. Ekonomskom samitu Srbije održanom 7. i 8. oktobra, ministar prosvete Mladen Šarčević najavio je obavezan obuhvat dece od tri do šest godina predškolskim obrazovanjem.
Ova izjava izazvala je reakcije roditelja i nastavnika i otvorila brojna pitanja, pre svega ona koja se tiču već postojećih problema sa nedostatkom kapaciteta u vrtićima, velikim brojem dece za koju i sad nema dovoljno mesta, kao i nedovoljnim brojem vaspitača.
Istražujući kako stvar stoji u zemljama Evropske unije, otkrivamo da je jedina država u kojoj je od ove godine obavezan obuhvat dece obrazovanjem od 3. godine – Francuska. Kako po tom pitanju stoji stvar u ostalim državama pogledajte OVDE (podaci iz 2015.)
Ipak, treba naglasiti da je u EU 2016. godine čak 95,3% dece uzrasta od četiri godine pa do polaska u školu bilo obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem.
Ministarstvu smo uputili nekoliko pitanja na tu temu i razgovarali sa psihologom Nevenom Lovrinčević, autorom nekoliko veoma popularnih priručnika za roditelje u izdanju Kreativnog centra i Snežanom Golić, pedagogom.
Iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja naglašavaju da intenzivno rade na povećanju obuhvata dece, unapređivanju pravednosti i kvaliteta predškolskog vaspitanja.
“Pripremni predškolski program u okviru predškolskog vaspitanja i obrazovanja je od 2006/2007. godine obavezan za svu decu uzrasta 6 –7 godina i besplatan je u trajanju od 4 sata dnevno, najmanje 9 meseci. Podaci ministarstva govore da je od uvođenja obaveznosti dostignut gotovo potpuni obuhvat dece programom u godini pred polazak u školu (od 95-98%).” – kažu nam iz Ministarstva prosvete.
Dodaju i da je obuhvat dece uzrasta od 3 do 6 godina je u stalnom porastu (2016/17. godine 58, 9%, 2017/18. godine 61,3%., 2018/19. godine 63,5%) ali da je još uvek nedovoljan sa aspekta željenog obuhvata (75%, u skladu sa Strategijom razvoja obrazovanja u Republici Srbiji 2020.godine).
“Obaveznost pohađanja programa podrazumeva obezbeđivanje potrebnih finansijskih, prostornih i kadrovskih uslova za njihovo ostvarivanje, odnosno nastojanje države da u perspektivi podrži njihovu širu dostupnost i time pruži značajniju podršku porodici kroz određeni broj sati besplatnog programa za decu.” – priznaju u Ministarstvu i dodaju da će u saradnji sa partnerskim institucijama i organizacijama nastaviti sa istraživanjem različitih modaliteta za širi i obuhvat dece obezbeđivanjem uslova za besplatno pohađanje kraćih programa i oblika za decu uzrasta 3 – 6 godina.
Psiholog Nevena Lovrinčević kaže da je period ranog detinjstva višestruko i izuzetno važan period za razvoj deteta.
“Ne samo što je dobro omogućiti podsticajno okruženje kako bi dete u potpunosti ostvarilo svoje potencijale, već je veoma važno i rano otkrivanje eventualnih problema u razvoju deteta. Što se ranije eventualne razvojne teškoće primete, intervencije će biti efikasnije. Stoga ideja o obaveznom uključivanju dece u vaspitno obrazovni sistem od treće godine može biti odlična ideja. Ipak, mislim da je važnije pitanje od toga da li će to biti obavezujuće ili ne pitanje ne samo adekvatne stručnosti, već i uslova u kojima će se ti programi odvijati.” – kaže Nevena Lovrinčević.
“Ako vaspitač radi sa suviše velikim brojem dece, ili nema adekvatne uslove, onda jedna dobra ideja može da ima sasvim suprotan efekat od željenog. Ali, ako se omoguće dobri uslovi, dovoljan broj ljudi koji će sa decom raditi, njihova obučenost koja će biti u skladu ne samo sa onim što su učili tokom školovanja, već će uključivati i savremena saznanja, onda uključivanje sve dece može biti korisno, za celo društvo, roditelje, ali najviše za decu.” – zaključuje ona.
Sa ovim se delimično slaže i pedagog Snežana Golić koja tvrdi da nakon treće godine vrtić ima pozitivan uticaj na dečji razvoj, ali da je kod neke dece imuni sistem u tom uzrastu još uvek slab, neka deca su hipersenzitivna ili imaju neki drugi “problem”.
“U tim slučajevima preporučivala sam polazak u kolektiv oko četvrte godine. Osim toga, to je uzrast kada deca najčešće dobijaju seku/batu i zbog virusa i boginja jedno vreme ne idu u kolektiv, što sam oduvek podržavala. Međutim, kada deca napune četiri godine, zaista mislim da im treba igra sa vršnjacima u kontinuitetu i iskustvo koje pruža sistem, sa svim svojim vrlinama i manama (sem u ekstremnim uslovima). Ne znam argumente da granica bude tri godine, ali to ne bi bio moj izbor.” – kaže Golić.
A. Cvjetić