Utisak da sa svakom novom generacijom kao po pravilu dolazi i sve manje interesovanje za „pisanu reč“ potvrdilo je i najnovije istraživanje nezavisne dobrotvorne organizacije „National Literacy Trust“ objavljeno krajem oktobra. U toj studiji navodi se da je tokom 2024. zabeležen najmanji broj dece i mladih koji su naveli da uživaju u čitanju još od 2005. godine, kada je organizacija počela da sprovodi svoja istraživanja, piše NIN.
Prema nalazima istraživanja, samo jedno od troje dece i mladih uzrasta od osam do osamnaest godina izjavilo je da uživa u čitanju u slobodno vreme tokom 2024. godine, što je svega 34,4 odsto ukupnog uzorka, što predstavlja pad od 8,8 procentnih poena u poslednjoj godini.
U isto vreme, samo jedno od petoro mladih istog uzrasta navelo je da svakodnevno čita nešto u slobodno vreme u 2024. godini, što organizacija ističe kao najniži nivo učestalosti čitanja zabeležen od 2005. godine.
I prema rečima psihološkinje Branke Tišme, deca mlađeg uzrasta sve ređe čitaju knjige, budući da im pažnju okupiraju drugi sadržaji.
„Kultura čitanja se značajno manje neguje nego što je to ranije bio slučaj. Deci pažnju skreću razne društvene mreže kojima se priključuju, kao i kratki tekstovi. Knjige su za njih malo naporne i ‘smor’, kako često umeju da kažu. Nisu zainteresovani za tu vrstu razmišljanja, za dugačke rečenice, pamćenje, razgovore o tim temama. Brži vidovi komunikacije i razmene informacija su im mnogo bliži i češće ih koriste“, navodi Tišma za NIN.
Ona napominje da se deci sve manje čitaju bajke i priče pred spavanje, te da je i u školi ono postalo tek još jedna „teška đačka obaveza“.
„Sve manje im čitamo, manje kupujemo slikovnice, bajke. Možda negde u najranijem uzrastu kad su bebe i kad roditelji prate neke instrukcije ili savete koje daju stručnjaci. Već kasnije se taj deo čitanja i slušanja izgubi, valjda u brzom načinu življenja. Jer, koliko je važno čitanje, toliko je važno i slušanje i da mozak prihvata, da pamtimo i prepričavamo. Nekad su se deca igrala onoga što su slušala ili što im je neko čitao, kroz igru uloga i druge, čega je takođe danas sve manje. Neki drugi sadržaji su sada ušli u njihovu igru, dok se ona postepeno gubi kao fenomen“, objašnjava sagovornica beogradskog lista.
Tišma dodaje da deca dosta navika ponesu od malih nogu, te da je uloga roditelja ključna, kao i drugih odraslih osoba koje pre svega posredno, ali i neposredno mogu imati uticaja na to kako će doživljavati pisanu reč.
S druge strane, Tišma kaže da nije retkost da mladi ljudi kasnije krenu sa čitanjem literature koju su propustili u ranijem dobu.
Kako u razgovoru za NIN navodi profesor srpskog jezika i književnosti u jednoj beogradskoj gimnaziji Marko Nikodijević, razlika u zainteresovanosti mladih za čitanje danas, u odnosu na neke ranije generacije, jeste primetna i na nju je uticalo više faktora.
„Najočigledniji razlog su digitalne tehnologije, koje s jedne strane okupiraju dobar deo pažnje dece, dok su s druge orijentisane na davanje instant zadovoljenja korisnicima. To onda deci dramatično otežava da održe pažnju i da se posvete bilo čemu, a posebno nečemu zahtevnijem kao što je čitanje ili učenje, na jedan duži vremenski period. Ali to je samo jedan od razloga. Drugi razlog, takođe veoma značajan, možda i presudniji, je to što se u društvu najčešće sa omalovažavanjem govori o bilo kakvoj aktivnosti koja ne donosi neku konkretnu korist. To je opet opšti stav koji se ne odnosi samo na naše društvo. Stav je da ono što se čini bez jasnog interesa, ne treba ni činiti. A sama priroda umetnosti, pa i književnosti, naravno, jeste takva da zahteva bezinteresno proučavanje i posmatranje. Posvećenost samo materijalnoj dobiti je veliki problem. Bez čitanja, bez divljenja umetnosti, bez traženja sklada u prirodi, u samome sebi, ne razvija se osećaj za lepo, za dobro, za pravdu. Ostaje samo borba za goli život, jer se smatra da ako nešto ne može da se upotrebi, onda i ne vredi“, objašnjava Nikodijević.
Ceo tekst NIN-a o tome koliko mladi (ne) čitaju možete pročitati OVDE.