Неискоришћени потенцијали људског ума и снага детињства, удружени са посвећеним и едукованим родитељима и васпитачима – отварају врата ка креативнијем учењу, бржем сазнавању и лакшем откривању и развијању способности.
Зашто су потребне промене?
– По новим истраживањима, поремећаји у учењу, који се јављају већ у другом и трећем разреду основне школе, настају услед недостатка појединих активности у најранијем детињству. Обично су у питању заборављене игре – као што су скакање, ротација, а касније кликери, ластиш, жмурке, итд. Управо те активности подстичу стварање синапси, а живимо у времену када су деца највећим делом статична, испред телевизора и компјутера. Потребно је пренети научна сазнања родитељима, васпитачима и учитељима, јер у међувремену одрастају генерације којима је потребна драгоцена помоћ у развоју.
Шта се дешава до узраста од седам година?
– У предшколском периоду, брзина и број стварања веза (синапси) између неурона је неупоредиво већи него после седме године. Унутар мозга се одиграва борба за доминацију међу неуронима, стварају се нове везе између активних неурона и нови командни путеви. Подстиче се развој важних центара у мозгу, формира се читава мрежа нових путева. Неактивни неурони одумиру, а неактивни путеви се губе. У тој стимулацији неурона је одговор на питање хоће ли дете досегнути своје биолошке потенцијале или не.
На шта родитењи треба да обрате пажњу?
– Програм ставља у центар одговорности родитеља, јер је његова улога кључна и свакодневна. Многи родитељи, не знајући, дозвољавањем појединих активности онемогућавају правилан развој своје деце. Претерано гледање телевизије, играње видео игрица, недостатак графомоторичких активности, физичка неактивност – оштећују и смањују развој појединих биолошких потенцијала. Чињеница је да је овај период, који представља основу од које ће зависити будући развој интелектуалних способности сваког детета, још увек слабо истражено подручје. Родитељи нехотице раде погрешне ствари, не знајући како да на оптималан начин стимулишу дечји развој. Често сам имао прилику да слушам родитеље који су, у жељи да заштите дете, бранили скакање по кревету, окретање у круг, куповали патике са «чичком» да се дете не оптерећује везивањем пертли – и тако спречавали неке изузетно корисне активности.
Колико времена би, по вашем мишљењу, дете требало да бууде испред телевизора или комјутера?
– Мој савет је да до седме године дете гледа едукативне емисије на телевизији и цртане филмове – један до два сата највише, а да на компјутеру проводи око пола сата до сат времена дневно. Али, и то је много ако дете у остатку дана нема компензаторних активности о којима предајемо на семинарима – моторичке и графомоторичке вежбе, развој асоцијативног размишљања.
Шта треба чинити да би деца достигла комплетне биолошке потенцијале?
– Зависи од узраста. За млађи предшколски узраст треба организовати време тако да су деца што више у природи, у играма лоптом, вијачом, ластишем. Потребно је што више игара са ротацијом око своје осе, вежбе равнотеже, трчање, прескакање, провлачење. Деца веома рано показују способност препознавања сложених апстрактних симбола (марке аутомобила, заставе земаља…), али ту способност треба даље развијати кроз игре меморије, слагалице (пазл) и слично.
Како дефинишете даровиту децу?
– Висока интелигенција је само један од предуслова да би неко спадао у групу даровитих. Потребно је да има још неколико значајних карактеристика, као што су:
– рано коришћење широког речника
– спретност у језику, коришћење фраза и целих реченица у врло раним годинама
– општа запажања
– интерес према књигама, касније према атласима и енциклопедијама
– рани интерес за датуме и часовник
– способност концентрације
– рано откривање узрока и последица (што их чини емотивно осетљивијим)
Опишите нам нека искуства у раду са талентованим ученицима
– Сведоци смо да учитељи често погрешно поступају, јер не знају шта је физиолошко понашање даровите деце. Она су често мислима одсутна, јер начин предавања (линеарно, често досадно давање информација) не одговара брзини њиховог размишљања. Има пуно примера (и то учимо на семинарима које организујемо у Србији), али ево једног, који је веома чест: на пример, Милан пажљиво слуша учитељицу, али у једном моменту почиње да мисли о нечем другом. Уколико учитељица то примети, она зна да Милан не слуша. Зато се често дешава да га прозове и тражи да понови о чему је причала. Наравно, она зна да Милан то неће моћи да уради. Ипак, инсистира на томе, што изазива смех код остале деце. Учитељица је понизила Милана пред целим разредом, а на крају га казнила тако што му је дала јединицу.
На семинару у Београду, питала ме је једна учитељица: «Извините, докторе. Како ми да казнимо дете које није пажљиво?». Једини исправан поступак је да учитељица приђе Милану, помилује га по глави и пита: «Милане, шта си се замислио?». Казна као покретачки механизан није добра, може много боље и више да се постигне стимулативном средином, а то зависи од учитељице.
Извор: najboljamamanasvetu.com