Neiskorišćeni potencijali ljudskog uma i snaga detinjstva, udruženi sa posvećenim i edukovanim roditeljima i vaspitačima – otvaraju vrata ka kreativnijem učenju, bržem saznavanju i lakšem otkrivanju i razvijanju sposobnosti.
Zašto su potrebne promene?
– Po novim istraživanjima, poremećaji u učenju, koji se javljaju već u drugom i trećem razredu osnovne škole, nastaju usled nedostatka pojedinih aktivnosti u najranijem detinjstvu. Obično su u pitanju zaboravljene igre – kao što su skakanje, rotacija, a kasnije klikeri, lastiš, žmurke, itd. Upravo te aktivnosti podstiču stvaranje sinapsi, a živimo u vremenu kada su deca najvećim delom statična, ispred televizora i kompjutera. Potrebno je preneti naučna saznanja roditeljima, vaspitačima i učiteljima, jer u međuvremenu odrastaju generacije kojima je potrebna dragocena pomoć u razvoju.
Šta se dešava do uzrasta od sedam godina?
– U predškolskom periodu, brzina i broj stvaranja veza (sinapsi) između neurona je neuporedivo veći nego posle sedme godine. Unutar mozga se odigrava borba za dominaciju među neuronima, stvaraju se nove veze između aktivnih neurona i novi komandni putevi. Podstiče se razvoj važnih centara u mozgu, formira se čitava mreža novih puteva. Neaktivni neuroni odumiru, a neaktivni putevi se gube. U toj stimulaciji neurona je odgovor na pitanje hoće li dete dosegnuti svoje biološke potencijale ili ne.
Na šta roditenji treba da obrate pažnju?
– Program stavlja u centar odgovornosti roditelja, jer je njegova uloga ključna i svakodnevna. Mnogi roditelji, ne znajući, dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece. Preterano gledanje televizije, igranje video igrica, nedostatak grafomotoričkih aktivnosti, fizička neaktivnost – oštećuju i smanjuju razvoj pojedinih bioloških potencijala. Činjenica je da je ovaj period, koji predstavlja osnovu od koje će zavisiti budući razvoj intelektualnih sposobnosti svakog deteta, još uvek slabo istraženo područje. Roditelji nehotice rade pogrešne stvari, ne znajući kako da na optimalan način stimulišu dečji razvoj. Često sam imao priliku da slušam roditelje koji su, u želji da zaštite dete, branili skakanje po krevetu, okretanje u krug, kupovali patike sa «čičkom» da se dete ne opterećuje vezivanjem pertli – i tako sprečavali neke izuzetno korisne aktivnosti.
Koliko vremena bi, po vašem mišljenju, dete trebalo da buude ispred televizora ili komjutera?
– Moj savet je da do sedme godine dete gleda edukativne emisije na televiziji i crtane filmove – jedan do dva sata najviše, a da na kompjuteru provodi oko pola sata do sat vremena dnevno. Ali, i to je mnogo ako dete u ostatku dana nema kompenzatornih aktivnosti o kojima predajemo na seminarima – motoričke i grafomotoričke vežbe, razvoj asocijativnog razmišljanja.
Šta treba činiti da bi deca dostigla kompletne biološke potencijale?
– Zavisi od uzrasta. Za mlađi predškolski uzrast treba organizovati vreme tako da su deca što više u prirodi, u igrama loptom, vijačom, lastišem. Potrebno je što više igara sa rotacijom oko svoje ose, vežbe ravnoteže, trčanje, preskakanje, provlačenje. Deca veoma rano pokazuju sposobnost prepoznavanja složenih apstraktnih simbola (marke automobila, zastave zemalja…), ali tu sposobnost treba dalje razvijati kroz igre memorije, slagalice (pazl) i slično.
Kako definišete darovitu decu?
– Visoka inteligencija je samo jedan od preduslova da bi neko spadao u grupu darovitih. Potrebno je da ima još nekoliko značajnih karakteristika, kao što su:
– rano korišćenje širokog rečnika
– spretnost u jeziku, korišćenje fraza i celih rečenica u vrlo ranim godinama
– opšta zapažanja
– interes prema knjigama, kasnije prema atlasima i enciklopedijama
– rani interes za datume i časovnik
– sposobnost koncentracije
– rano otkrivanje uzroka i posledica (što ih čini emotivno osetljivijim)
Opišite nam neka iskustva u radu sa talentovanim učenicima
– Svedoci smo da učitelji često pogrešno postupaju, jer ne znaju šta je fiziološko ponašanje darovite dece. Ona su često mislima odsutna, jer način predavanja (linearno, često dosadno davanje informacija) ne odgovara brzini njihovog razmišljanja. Ima puno primera (i to učimo na seminarima koje organizujemo u Srbiji), ali evo jednog, koji je veoma čest: na primer, Milan pažljivo sluša učiteljicu, ali u jednom momentu počinje da misli o nečem drugom. Ukoliko učiteljica to primeti, ona zna da Milan ne sluša. Zato se često dešava da ga prozove i traži da ponovi o čemu je pričala. Naravno, ona zna da Milan to neće moći da uradi. Ipak, insistira na tome, što izaziva smeh kod ostale dece. Učiteljica je ponizila Milana pred celim razredom, a na kraju ga kaznila tako što mu je dala jedinicu.
Na seminaru u Beogradu, pitala me je jedna učiteljica: «Izvinite, doktore. Kako mi da kaznimo dete koje nije pažljivo?». Jedini ispravan postupak je da učiteljica priđe Milanu, pomiluje ga po glavi i pita: «Milane, šta si se zamislio?». Kazna kao pokretački mehanizan nije dobra, može mnogo bolje i više da se postigne stimulativnom sredinom, a to zavisi od učiteljice.
Izvor: najboljamamanasvetu.com