Први пролећни дани су ме подсетили на један викенд прошле године, само смо спаковали ранчеве, сендвиче и мапу, па кренули на пут без велике помпе – само ми, деца и ауто. Циљ? Стари град у близини, који никако да посетимо. Тог дана нисмо ишли само на излет. Породично смо прошли лекције из историје, географије, самосталности, поверења и – љубави. По први пут сам у правом смислу разумела ону фразу: „Деца уче целим бићем.“
Путовања са децом нису само одмор. (Ако ћемо поштено, ретко се који родитељ одморио на било ком путу!) Путовати са децом значи уживати у драгоценим тренуцима у којима се учење дешава спонтано, а развој природно, у покрету и кроз доживљај.
Породична путовања су много више од фотографија за породични албум. Она су простор за раст, учионица без зидова, прилика да наша деца добију оно најважније – осећај присуства и повезаности.
Емоционална блискост се не учи из књиге
Родитељи данас се често суочавају са притиском да детету пруже све. Желимо за њих најбоље школе, ваннаставне активности, едукативне и забавне садржаје. Све то јесте важно, али оно што често заборављамо јесте да емоционална сигурност, осећај припадања и блискост не долазе споља. Они се граде у искуству. У заједничким тренуцима кад нисмо „на задатку“, кад не журимо из школе на тренинг, са тренинга на енглески. Већ када смо заједно зато што желимо да будемо заједно.
Породична путовања, чак и она кратка, викендом у природу или до оближњег града, омогућавају детету да види родитеља ван свакодневне рутине. Када су мама и тата у „опуштенијем издању“, дете их може доживети као сапутника, као особу која учи и открива заједно с њим. Управо из те заједничке радозналости, рађа се најчвршћа веза.
Когнитивни развој у покрету – Учење које остаје
Истраживања из области образовне психологије потврђују да деца најдубље уче када је активирано више чула и када су емоционално ангажована. Управо то се дешава на путовањима. Када дете види реку о којој је учило у школи, када хода зидинама које су цртали на часу историје, када чује различите дијалекте, укусе, мирисе, оно не памти само чињенице, већ их осећа.
Такво искуство прави разлику између „знања за тест“ и знања које постаје део идентитета. Оно што доживимо, што сами истражимо, осетимо под прстима и упијемо кроз игру и контакт остаје заувек.
Социјалне вештине које се стичу ван учионице
На путовањима, деца уче како да се снађу у новом окружењу, како да комуницирају са људима који су другачији од њих, како да поставе питања, изразе потребу, приђу непознатом с поверењем и мером. Све су то вештине које се не оцењују, а пресудне су за живот.
У тим ситуацијама, деца виде родитеља како решава проблем, како се сналази кад ствари не иду по плану, како се понаша према другима. И уче. Не кроз инструкцију, већ кроз модел. Уче како се чека у реду, како се поштује туђи простор, како се прави компромис. Уче шта значи култура, и то не као лекцију, већ као свакодневни избор.
Самосталност, поверење и одговорност
Путовања су и прилика да детету дамо простор да бира, да се укључи у планирање, да преузме део одговорности. Када заједно одлучујете шта ћете спаковати, шта желите да посетите, кад малишан добије задатак да чува карту или преброји станице до циља, осећа се способно и важно. Тај осећај је темељ самопоуздања. Није важно да ли сте отишли на море, планину или село код баке. Важно је да дете осећа да се његово мишљење уважава, да може да допринесе, да је активни учесник, а не само „мали пратилац“.
Кад се родитељ ослободи – дете расте
Можда најлепши део породичних путовања јесте то што и родитељ тада одлаже своју улогу „организатора свакодневице“. Више не морате да јурите термине, пакујете ужине, проверавате домаће задатке. Тада сте само ту – целим бићем. И баш то „бити“ уместо „радити“ највише значи детету.
Родитељ који се смеје више, који не жури, који заборави на телефон је родитељ кога дете памти. То су мама и тата који детету помажу да створи лепе слике детињства, оне које се не бришу лако.
У свету у ком сви негде журимо, поклонити некоме своје време – јесте највећи израз љубави. Путовања нису увек лака ни јефтина. Али чак и кад су кратка, скромна, без луксуза – она имају вредност коју ниједан материјални поклон не може да надмаши. Јер кад дете одрасте, оно неће памтити које сте му играчке купили. Памтиће летовање кад сте се изгубили успут па се смејали по мраку, или кад сте јели палачинке на клупи, кад сте заједно тражили звезду падалицу.
Учимо заједно, растимо заједно
Породична путовања нису бекство из реалности, већ стварност у свом најлепшем облику – она у којој заједно учимо, истражујемо, повезујемо се и градимо односе који трају. Зато следећи пут кад размишљате да ли да спакујете кофере или останете код куће – сетите се да свако путовање, па и оно до најближег излетишта, може да буде лекција. Можда најважнија од свих: да је свет велики, разнолик и пун чуда, а да сте ви породица која га истражује заједно.
