Важно је научити када и коме рећи „не“, како бисте сачували своје границе. Али, умеће је то учинити на асертиван, уместо на ригидан начин. Тиме се јача самопоуздање и успостављају здрави међуљудски односи. Многи пристају на оно што им не одговара из потребе да буду прихваћени, а још чешће из страха да ће бити одбачени. А тамо где доминира страх нема места за креативност и задовољство. У том случају, чак и када постижу добре пословне резултате, људи нису задовољни јер то не чине из љубави, већ из страха. Исто тако, ако се у љубави претварају и буду оно што нису да би освојили партнера, долази до отуђења од самог себе.
Дозвољавате ли да вам родитељи бирају партнера и пријатеље, партнер стил облачења и друштво, а шеф радно време и садржаје који нису у опису вашег радног места?
Избегавате ли дружење са одређеним пријатељима јер нису по вољи вашем партнеру?
Да ли вам се дешавало да се осетите искоришћено због шефа који не признаје ваше право на приватан живот и одмор, па често тражи да радите прековремено; или сте се лоше осећали јер је пријатељ ваше незадовољство тек завршеном везом погрешно протумачио као позив да вас „утеши“ на непристојан начин?
Имате ли проблем да кажете „не“ особама које не знају за дијалог већ само за монолог, гуше вас својим проблемима и љуте се ако немате времена за њих?
Да ли вас све то замара, па имате потребу да подвучете црту и поставите ствари на своје место? Ако је одговор потврдан, време је да на прави начин поставите границе.
Психолошка граница је доживљај емоционалног и физичког простора између нас и других људи. То је тачка раздвајања али истовремено и тачка сусрета. Људи постану свесни границе обично када је она угрожена.
Ако нисте сигурни у однос са неким, попустљивији сте према жељама те особе услед страха од напуштања. Можете толико померити границе да губите доживљај себе, очекујући да друга страна учини исто, међутим на крају се дешава супротно. Особе које су у раном детињству родитељи или старатељи емоционално ускраћивали, обично цео живот чезну за туђом пажњом због мањка самопоуздања и незадовољених примарних потреба. Они се или врло брзо „прилепљују“ или су потпуно неповерљиви и отуђени, а у сваком случају немају доживљај оптималне дистанце. У љубави теже симбиози, нездравом стапању граница, а сваку нормалну потребу партнера за добијањем личног простора доживљавају као претњу завршетку односа и услед тога су склони опсесивном понашању.
Да бисте одржавали своје границе на одговарајући начин, пожељно је да бар некад кажете „не“ и поред покушаја друге стране да утичу на ту одлуку на лепши (молбе, жеље) или мање леп начин (захтеви, емоционалне уцене). Такво истрајавање на сопственим границама у зависности од претходних искустава и структуре личности доводи до различитих емоционалних реакција. Некада је то осећање кривице због доживљаја одбијања других.
Тако се, на пример, особе које су родитељи кажњавали ћутањем када су покушавале да истрају у својим циљевима, што су они тумачили као тврдоглавост, обично касније у животу повлаче и не изражавају слободно свој став због јаког осећања кривице.
Пропустљивост границе у великој мери зависи од способности да се препознају тренуци када је она угрожена, што се постиже вежбом. Јасан сигнал да нешто није у реду и да границу треба преиспитати су интензивна осећања нелагодности, фрустрације и озлојеђености. То је доживљај да сте искоришћени од стране другог и да се према вама не односе са поштовањем. У основи су (не)свесне одлуке о пристајању на нешто што не желите (нпр. из осећања кривице).
Адекватно постављање граница се учи кроз асертивни тренинг
То је јасно исказивање сопствених мисли, осећања и жеља на пристојан и недвосмислен (одлучан) начин. Зависно од контекста, асертиван говор може имати одлучнији („Немој никада више да узимаш моје ствари без питања“) или блажи облик („Жао ми је, али љуљам се од премора, пада ми концентрација, боље да се чујемо сутра, назваћу те одмах ујутру да се испричамо“). Ту често помаже тзв. “сендвич-техника“: када желите нешто важно да саопштите, битно је да не повредите другу особу (јер сурова искреност може бити и одраз агресивности), а то ћете постићи тако што ћете „лошији“ део изјаве увити у нешто добро. На пример, ако вам не прија „забадање носа“ у ваш приватан живот можете то рећи на следећи начин: „Ценим твоју радозналост и драго ми је што те занима шта има ново код мене. Знам да имаш најбољу намеру али то увек доживљавам као притисак, па се још више повлачим. Дај ми времена и ако осетим потребу за тим рећи ћу када нешто буде било баш важно“.
Битно је да се припремите на различите реакције када поставите границе
Реакције су разне: може бити прихватање (што говори о квалитетном односу и узајамном поштовању) али може доћи и до испољавања беса, фрустрације или покушаја емоционалне уцене. Ово последње се најчешће среће код тзв. нарцистичке структуре личности која се залаже за једнострани однос, тако да и није нека штета ако се таква особа дистанцира од вас, јер би до тога дошло кад-тад, па је боље да што пре знате на чему сте. Примери су бројни: ако сте нпр. истовремено притиснути разним обавезама са кратким роковима реализације, потребно је да успоставите приоритете. Притом је фер да другу страну обавестите да ваше дистанцирање није лично, већ да је производ тренутних околности, те да буде стрпљив(а) и да ће се ускоро стећи услови за наставак квалитетне комуникације (наведите реалан рок за то, нпр. “до краја месеца“).
Ако вам је нпр. блиска особа болесна, нормално је да ће то бити приоритет а не ћаскање. Ко то не разуме и емоционално вас уцењује (нпр. „Никад немаш времена за мене, ако ми се не јавиш до краја дана онда је крај“), такав неко вам и није потребан. Ово наравно важи ако ретко и заиста оправдано користите слична појашњења, али ако то није случај, запитајте се шта је у основи.
Свака реакција других може пробудити различита осећања код особе која је поставила границе. Зато је важно бити свестан зашто се, када, према коме и у којој мери поставља граница. Ако је особа свесна својих осећања већа је вероватноћа да ће постављање границе доживети као нешто добро. Неосвешћена осећања могу довести до погрешних избора. Важна је узајамност. Онај ко поштује туђе границе и право на интегритет и различитост чини то на прави начин и када је у питању заштита сопствених граница. Само тако је могућ квалитетан однос између две равноправне особе.
Битно је да не дозволите превише да се туђи хаос прелива у ваш живот
На другима је да покушају, а на вама је да кажете „не“. Ако вас на послу притискају да радите туђи посао, као „награду“ што сте свој део посла завршили на време, поставите границе. Потпуно је исправно и оправдано рећи „не“ када знамо зашто то чинимо. Некада ће због тога доћи и до прекида односа (обично када је у питању тзв. емоционална уцена), али ће тако бити направљен простор за неке нове, квалитетније односе. Страх блокира креативност, ако се бојите да ћете нешто изгубити највероватније ништа ново нећете добити. Будите слободнији у изражавању сопствених ставова на мирољубив начин, опустите се. Ако се то ради на прави начин доћи ће до прихватања ваших нових граница, а самим тим до пораста самопоуздања и квалитетније комуникације са другима.
Аутор: Јасна Булајић Степановић, психолог-психотерапеут, психодијагностичар, психолог Менсе Србије, психолог Менсе Црне Горе, https://mozaiq.mensa.rs/