Повратак у вртиће – чека ли нас исто

22 априла, 2020

Писмо из Данске
Повратак у вртиће – чека ли нас исто

Писмо пријатеља из Данске отвара питање да ли смо спремни за вријеме када прође пријетња коронавирусом – можда је вријеме да почнемо размишљати о томе.

Драга С.

Ова седмица је била чудна. У уторак сам почео радити опет у вртићу и јаслицама – уторак је први радни дан послије Ускрса. Премијерка је лансирала ‘отворење’ државе послије затварања због вируса. Отворење није за сваки сектор друштва. Али обећала је да ће се од сриједе институције (и јаслице и вртићи) и школе (до петог разреда) поново отворити. Али код нас у Копенхагену, општина је рекла да није могуће поновно отварање прије четвртка. Па прва два дана смо поспремали институцију тако да можемо пратити нова правила и мјере.

Има лудило пуно нових правила. Нека су правила, а нека су препоруке. А тешко је знати шта је шта. Влада је донијела одлуку о отворењу, Државни институт здравства је објавио инструкције, а примјерка је лансирала у медијима како ће то изгледати. Онда су дали одговорност општинама како то детаљније планирати. Општина даље преноси одговорност водитељицама институција, па оне покушавају нама прослиједити одговорност колико је могуће. А сигурно је то да је премијерка код родитеља створила већа очекивања него што је могуће спровести у стварности.

Има пуно нових правила. На примјер , сад је препорука да имамо 6 квадратних метара по дјетету у јаслицама и 4 квадратна метра у вртићу, што је двоструко више него што закон нормално налаже. Па ми можемо имати само 32 дјеце у институцији, а нормално имамо 65 (два јасличка и три вртићка одјељења). Дјеца се могу играти само у групама од 2-3 кад смо унутра, а максимално 5 кад смо вани – и то да буде иста група цијели дан. Можемо имати само четири кутије са играчкама, а играчке морамо прати два пута дневно. Све површине институције требају се прати свака два сата, и сваки пут након што се користе. Дјеца требају прати руке најмање сваких сат и пол, и сваки пут након што заврше једну активност и почну нову. Игралиште је подијељено оградама, тако да дјеца из другог одјељења нису у контакту једни с другима. Сваки дан, или сваки сат, добијамо нова правила. А ми нисмо образовани ни у санитету ни у чишћењу, па уствари не знамо скроз шта радимо. Дјеца не могу носити ни меду ни декицу за спавање од куће, што нормално користе кад спавају код нас. Има чак и више нових правила.

Пошто немамо довољно мјеста, наравно да отворење није за све. Општина Копенхаген је направила листу приоритета, којој дјеци требамо прво дати мјесто у институцији. Прва три нивоа су: дјеца родитеља који имају посао неопходан друштву (нпр. докторице, медицинске сестре, а сада учитељице и педагози); изложеној дјеци с посебним изазовима у породицама; дјеци родитеља који морају бити физички на послу. Али одговорност је на водитељима институција. Као што знаш, радим у посебној институцији, гдје пола наше дјеце има мјесто код нас због посебних изазова у породицама. А за њих смо већ имали хитно отворење током цијелог периода затворења. Али у четвртак, општина нам је дала ново мјесто које у понедјељак требамо отворити тако да сва дјеца могу доћи у институцију. Добит ћемо вртић на отвореном који се налази на једној плажи, гдје ће бити мјеста за 33 дјеце из вртића, а код нас, у нормалној кући, имамо сву дјецу из јаслица и 12 дјеце из вртића – то су дјеца за коју мислимо да би тешко поднијела пресељење у нову институцију.

Чудно се осјећам када ти пишем о ситуацији овдје, јер као и увијек велика је разлика у ситуацији и у томе шта је могуће овдје, у једној од најбогатијих земаља свијета, и код тебе у Босни. Дозвољено нам је запослити онолико одраслих колико је потребно у овој ситуацији (наравно, то су одрасли које дјеца не знају). А цијела идеја отворења овдје зависи од тога да здравствени систем има довољно капацитета, да има довољно мјеста у болницама, када нас буде још више који добијемо Цовид-19. То је шта ‘ситуација под контролом’ значи овдје. Наравно, важно је имати на уму да није могуће направити једноставно поређење.

Знам да је ситуација боља овдје него код тебе, али још увијек је све хаотично и апсурдно и овдје. Знам да у медијима код тебе преносе слику да је сад све отворено овдје, али није тако. Има пуно нових правила. Наравно, сретан сам што могу видјети дјецу, али ситуација није нормална. А отворење је само за мене као радника, није за мене као цивила. Да си овдје, могао бих цијели дан бити заједно и близу с В.-ом, али да се сретнемо на улици не бих вас могао загрлити. У четвртак сам јео с М.-ом кад смо обоје били у јаслицама – као што знаш, једна од мојих колегица је моја сестра – али још увијек не можемо јести заједно овдје код мене. 37 дана нисам додирнуо друго тијело, а сад је још увијек само моје радно тијело то које може имати контакт. Ја сам само ‘отворен’ као радник: влада је одлучила да је здравствено исправно бити са мном све док платиш, али није кад је само због тога да желимо бити заједно. Али такав је капитализам, и у доба вируса.

Не знам како ће бити сљедеће седмице, али размишљам о томе да ни Исус кад је ускрсао није могао издржати више од 40 дана овога зомбијског живота.

Мислим на тебе. Недостајеш ми и радујем се да некада опет могу доћи у Сарајево.

Ј.

Извор: Школагијум

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама