Права, права, права – а дужности?

Права, права, права – а дужности? Зашто је важно развијати дететову одговорност? Како се то ради и зашто је неизбежан конфликт родитеља са дететом – наравно у оквиру њихове љубави.
deca-i-sport

Циљ сваког доброг родитеља је да помогне детету да израсте у самосталну, одговорну и социјализовану особу. Дететова одговорност према себи и другима није некаква способност која се активира у тренутку када оно пуни осамнаесту годину, већ се изграђује постепеним процесом који почиње веома рано – већ у другој години.
На жалост не постоји ген за дететове дужности. Оне су резултат захтева које детету постављају родитељи. Оно што зовемо дететовим дужностима су различите корисне активности којима је заједничко да су детету непријатне. А мало дете, када га родитељи терају да ради нешто што му се не ради јер му је то непријатно, погрешно мисли да га родитељи не воле. Зато такво дете веома јасно показује родитељима да се у тим тренуцима осећа невољено.
Успостављање дететових дужности је нужно повезано са конфликтом између детета и родитеља. То је у ствари конфликт између биолошког принципа који управља дететом и друштвеног принципа којим се родитељ управља. Родитељ који зна шта ради, у таквим тренуцима не обраћа велику пажњу на пролазна дететова осећања, већ на то да дете треба да своју вољу подреди његовој и да почне да ради оно што је корисно. Када дете то прихвати, оно развија оно што зовемо навиком – а навике су веома важне јер у будућим ситуацијама дете приступа датој активности без отпора зато што му она више није непријатна.
Из дужности произлази одговорност – не може неко да буде одговоран за нешто за шта није био задужен. А из одговорности произлази или заслуга или кривица. Да би децу научили одговорности морамо да им, упркос њиховом отпору, наметнемо одређене дужности. Наравно да дечје дужности морају да буду разумне, у складу са дететовим способностима, узрастом и зрелошћу. Родитељ треба да реагује у складу са тим како је дете обавило своју дужност – било похвалом и наградом било критиком и казном. Тако дете учи да усвоји дужности и да развије осећање одговорности.
Много савремених родитеља је збуњено тако да су погрешно изједначили љубав и васпитање. Они покушавају да избегну неизбежни конфликт са дететом тако што на крају попуштају одустајући од својих захтева и постају „немоћни родитељи”. Допринос збуњености је дао и један део струке који искључиво инсистира на дечјим правима, на равноправном односу родитеља и детета, на томе да детету све може да се објасни, да је телесна казна исто што и насиље, који имплицитно гледа на децу као на жртве властитих родитеља.
Одустајање збуњених родитеља од тога да буду ауторитети, има негативне последице на дететов однос према другима, школи, као и на његове шансе за срећан живот. Зато не изненађује да су Шпанија и Хрватска у своје породичне законе почеле да уводе и дечије дужности. Истина, без санкција за дете, за сада.
Зоран Миливојевић
ПОЛИТИКА