Stidljivo dete. To je epitet koji najčešće upotrebljavamo kada želimo da opišemo dete koje ima problema da se pridruži drugoj deci u igri, kada se drži po strani, ne komunicira sa drugim osobama onoliko koliko bismo mi želeli ili onoliko koliko mi smatramo da je uobičajeno. Tom epitetu vrlo brzo učimo i decu. Međutim, značenja koja pridajemo tom epitetu vrlo variraju. Neki roditelji se obraćaju za pomoć stručnjacima verujući da im je dete “previše stidljivo” (naročito ukoliko su oni sami “otvoreniji”), neki vrednuju tu osobinu povezujući je sa skromnošću (koju takođe smatraju „dobrom“ osobinom).
Vrednost “stidljivosti” zavisi i od toga o kom polu pričamo, pa je tako, složićete se, mnogo prihvatljivija kod devojčica nego kod dečaka. Sam pojam stidljivosti u psihologiji je nejasno definisan. Jedan od razloga za to je taj što mu nije posvećeno dosta eksperimentalnih istraživanja, već su različiti autori radije govorili o stidljivosti na osnovu svog kliničkog iskustva, ličnih predubeđenja, nego na osnovu istraživanja.
Stidljivost bismo mogli definisati kao oblik socijalnog povlačenja koji je podstaknut brigom o tome kako će osoba biti procenjena i okarakterisana u društvu, a prvenstveno u nepoznatim situacijama.
Kada možemo videti prve znake onoga što najčešće znamo da opišemo kao stidljivost?
Obično već na kraju prve godine možemo primetiti kod dece povlačenje u susretu sa njemu nepoznatim osobama. Neki psiholozi to nazivaju ”povlačenjem iz uplašenosti”. Najučestalija reakcija je povlačenje i traženje kontakta poznate osobe, najčešće traženje utočišta u majčinom zagrljaju. Međutim, kako se ponavljaju situacije u kojima dete pred sobom nema pretećeg odraslog, takav kontakt ne pobuđuje više strah.
Ako pretpostavimo da se prvi znaci onoga što opisujemo kao “stidljivost” javljaju iz straha, onda možemo dalje pretpostaviti da su ti znaci nekakva mera opreza u situacijama nad kojim dete nema kontrolu, kojih se boji, koje su mu nepoznate.
Nemali broj puta može se čuti kako ljudi govore o stidljivosti kao osobini ličnosti, samim tim trajnoj i malo, i ako je uopšte moguće, podložnoj promeni. (“Ma on je oduvek bio tako stidljiv i povučen!”) Međutim, kada psiholozi govore o ličnosti, kako ističu autori Džouns i Karpenter, o njoj govore najčešće na dva zasebna načina.
S jedne strane, koriste je radi opisivanja unutrašnje psihološke strukture i unutrašnje intrapsihičke dinamike – u skladu sa čim bi se i stidljivost mogla shvatiti kao trajna osobina ličnosti. Drugo se shvatanje, međutim, odnosi na reputaciju koju pojedinac ostvaruje u kontekstu socijalnih grupa, odnosno, ono što mi nazivamo našom ličnošću je u velikoj meri proizvod društvenih odnosa. Ako bismo bili svesni da smo mi sami umnogome konstituisani od toga kako nas ljudi doživljavaju (Mi smo dobri ili loši onda kada postoji osoba da to prepozna. Bez drugog, na koliko bi osobina morali da smanjimo samoopis?), onda možemo možda da se pomerimo iz okvira u kojem posmatramo stidljivost kao trajno svojstvo ličnosti i govorimo o promeni, o različitim načinima na koje možemo tumačiti simptome “stidljivosti” i zajedno sa detetom raditi na njima.
U sledećim paragrafima, iznećemo neka od shvatanja o stidljivosti koja mogu pomoći da bolje razumemo decu sa kojom radimo sa jedne strane, i sa druge strane da vama ponudimo alternative za sagledavanje ponašanja vašeg deteta.
Zimbardo i Radl u svojoj knjizi “Stidiljivo dete” govore o “normalnoj stidljivosti” kao zaštitnom aparatu koji dozvoljava premeravanje situacije pre nego što se u nju pojuri. Povlačenje stoga detetu može služiti kao korisno oruđe kada se nađe u situaciji koja mu je nepoznata.
S druge strane, psiholozi konstruktivisti govore o stidljivosti kao o nečemu što se javlja pri očekivanju da se dete može “obrukati”. Stid uvek podrazumeva oko drugoga, odnosno dete oseća stid onda kada njegovo ponašanje nije u skladu sa onim što je neko od njega očekivao. Na primer, od deteta se očekuje da će moći da bez problema položi neki test sposobnosti, a ono sebe doživljava kao nekog ko ne bi mogao da to uspe. (U tom smislu je i samopouzdanje premeravanje sopstvenih sposobnosti sa zadatkom koji se nalazi pred osobom, a ne kao osobina koja postoji bez obzira na situaciju). Tada dete može da se “povuče”, “izbegava” kontakt koji bi mogao da ga uvuče u situaciju u kojoj bi moglo da bude testirano, a mi to možemo tumačiti kao stidljivost.
Važno je da uočimo i da neka deca preferiraju povlačenje i samostalne aktivnosti u odnosu na aktivnosti u društvu. Deca koja imaju manje sklonosti da prilaze drugoj deci ili ljudima uopšte ne moraju nužno imati visok motiv za izbegavanje ljudi (za koji se smatra da bi mogao da upućuje na razvoj patologije).
Prethodno pomenuti Zimbardo i Radl su osamdesetih radili istraživanje u kojem su povezali status deteta u grupi sa procenom deteta kao stidljivo. Naime, u okviru jednog odeljenja moglo se izdvojiti četiri grupe dece prema statusu u grupi. Svako dete je bilo pitano da izabere dete sa kojim bi najviše voleo da se druži, i dete sa kojim bi najmanje voleo da se druži. Te četiri grupe su sledeće: odbačeni (najčešće ocenjivani kao oni sa kojima se ne bi družili), popularni, zanemareni (koji nisu dobijali nikakve ocene) i kontroverzni (sa kojima bi se ili najviše družili jedni ili najmanje družili drugi). Ispostavilo se da su deca koja se grupišu kao kontroverzna procenjena kao najmanje stidljiva, da među popularnima i odbačenima nema razlike dok se deca koja su se grupisala kao zanemarena procenjuju kao najstidljivija. Deca o kojoj procene izostaju, odnosno ona koja nisu dovoljno uključena u odnose, su ona koja se na kraju procenjuju kao najstidljivija.
Umesto da stidljivost procenjujemo prema sopstvenim standardima, hajde da probamo malo drugačiji pristup. Umesto da nešto jednoznačno tumačimo kao neprilagođeno, loše, neobično, ludo, hajde da vidimo zašto je nešto tako kao što jeste. Evo konkretnih predloga koji se baziraju na prethodno iznesenim istraživanjima.
Pričajte o tome kako vaše dete vidi drugu decu sa kojom je u grupi i kako dete misli da ona vide njega?
Oprez: Ukoliko dete saopšti neka negativna viđenja drugih o sebi samom, ne uzimajte odmah defanzivni stav nego pričajte o tome zašto mislite da ga neko dete vidi kao takvo. Razmotrite alternative. Kako bi želeo da ga druga deca vide? Zašto to može ili ne može da postigne? Zašto misli da je to kakav je nužno dobro ili nužno loše? (zavisi od toga kako on sam sebe ocenjuje). Materijale koje vam dete daje koristite kao povod za dalji razgovor, za dalje razumevanje, a ne kao povod da se napadne drugo dete, osudi drugi roditelj itd. Tek u slučaju nužde reagujte. Sasvim je jasno koji su slučaji nužde.
Proverite – možda dete jednostavno preferira igru sam u odnosu na igru u grupi.
Pokušajte da dokučite zašto. Šta ne bi imao ako bi se igrao u grupi? Šta je opasnost da izgubi ako se igra u grupi? Koji su rizici igre u grupi?
Pitajte otvoreno, ali bez osuđivanja: “Ponekad mi se učini da se nekako skloniš iz grupe, da ne želiš da mnogo pričaš sa drugom decom… (opišite “simptome” stidljivosti). Da li postoji možda nešto zbog čega to radiš?)
Obratite pažnju na to kako ono doživljava situaciju u kojoj je obično „stidljiv“. Kako je opisuje? Šta oseca? Dok vam to priča, budite svesni svojih očekivanja u odnosu na ponašanje deteta.
Nemojte upasti u zamku da ponašanje koje ste videli tumačite isključivo prema svojim standardima.
Uvažite detetove misaone procese, uvažite njegove odnose sa drugom decom, pokušajte da ga razumete. Kad pomažete isključivo iz svoje perspektive ulazite u rizik da detetu nametnete neka od svojih značenja, a ona su samo jedna opcija od mnogo različitih koji postoje u oblasti ljudskih odnosa.
Završićemo jednim korisnim citatom: “Ne postoji ni jedna stvar na svetu koja se u isto vreme ne može kuditi ili pohvaliti”. Tako se i “otvorenost” negde može tumačiti kao neučtivost ili neodmerenost. “Stidljivost” i povlačenje kao znak genijalnosti, skromnosti, dobrog vaspitanja. Ne namećite svoja značenja već pokušajte da razumete ono što vam dete govori. Iza reči se kriju značenja, a upravo je to ono što treba da razumemo. Značenje je ono što može biti zajedničko verbalnom i neverbalnom i upravo u to treba da proniknemo.
Autor: Ana Jovanović, psiholog i psihoterapeut u edukaciji, pokretzaokret.rs