Do pete godine dete je – bog, do petnaeste – rob, posle petnaeste – prijatelj, punopravni član društva
Veliko interesovanje u svetu oduvek je izazivao prilaz žitelja Zemlje izlazećeg Sunca vaspitanju dece, koje se naziva „ikudzi“, i to nije prosta sveukupnost pedagoških metoda, nego ceo jedan filozofski sistem usmeren na vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja i njihovo odrastanje.
Jedinstvo majke i deteta: u prvoj godini posle rođenja majka i njeno čedo su u stvari jedna celina
Majku u Japanu nazivaju „amaz„.
Veoma je složeno prevesti i preneti duboki smisao tog izraza. Ali glagol koji je od te imenice izveden približno označava „maziti“, „štititi“, „biti nekome pokrovitelj“.
Tokom vekova je vaspitanje dece u japanskoj porodici bila obaveza žene. Međutim, u XXI veku naravi i navike su se drastično izmenile. Ako su se nekad pripadnice slabijeg, lepšeg pola bavile isključivo domaćinstvom i drugim kućnim obavezama, danas savremene Japanke uče, rade, putuju.
Ali im to ne smeta, ako se odluče za materistvo, da mu se i potpuno posvete.
Za Japanku nije preporučljivo da bude zaposlena dok dete ne napuni tri godine i da dete prepušta staranju baba i deda.
Glavna obaveze žene je da bude majka, a na prenošenje svojih obaveza na nekog drugog, u Japanu se ne gleda dobro.
Osim toga, u prvoj godini života, majka i njeno čedo su u stvari jedna celina.
Kud god bi se Japanka uputila, čime se god bavila, od mališe se ne razdvaja – dete joj je ili na grudima ili na leđima. Bebi-sling marame su se u Japanu pojavile daleko pre nego što su ušle u modu na Zapadu, a kreativni japanski dizajneri ne štede maštu i ideje da ih učine živopisnijim i raznovrsnijim, kreirajući ih poput letećih ćilima iz bajki.
„Amaz“ je senka svog čeda
Neprestani fizički i duhovni kontakt stvara neizbrisiv majčin autoritet.
Za jednog Japanca ne postoji ništa što bi bilo gore, ružnije i prostačkije nego uvrediti svoju majku.
Dete – bog
Do pete godine, shodno principu „ikudzi“, dete je nebesko biće. Njemu se ništa ne zabranjuje, na njega niko ne sme da povisi glas, niko ga ne kažnjava.
Za njega ne postoje reči „zabranjeno„, „ne sme se„, „loše„, „opasno„.
Mališan je slobodan u svojoj saznajnoj delatnosti.
S tačke gledišpta evropskih i američkh roditelja, to je maženje, podsticaj na ispoljavanje kapricioznosti, odsustvo kontrole.
A u stvari, roditeljski autoritet i vlast nad detetom je u Japanu znatno jača i izraženija nego na Zapadu. Sve zato što se zasniva na ličnom primeru (1.) i oslanja na osećanja (2.).
Istraživanja o razlikama u pristupu vaspitanju deteta u Japanu i Americi
Godine 1994. sprovedeno je istraživanje o razlikama u pristupu obrazovanju i vaspitanju u Japanu i Americi.
Naučnik Azuma Hiroši, zamolio je predstavnike obeju kultura da naprave zajedno sa svojim detetom konstrukotor-piramidu.
Kao rezultat posmatranja, došlo se do sledećih zaključaka:
A) Japanke su na početku pokazivale kako da se sagradi konstrukcija, a zatim su dozvolile detetu da to ponovi. Ukoliko pogreši, počinjalo se sve iznova.
B) Amerikanke su išle drugim putem. Pre nego su počele da grade, one su podrobno objasnile mališanu algoritam gradnje i tek posle toga, zajedno s njim gradile.
Značajnu razliku u pedagoškim metodikama Azuma je nazvao „razjašnjavajućim“ tipom shvatanja roditeljstva.
Japanci „razumeju“ svoje dete, ne na osnovu reči, nego na osnovu postupaka.
Pri tome, dete od najranijeg uzrasta uče da bude pažljivo prema osećanjima svojih bližnjih, sredine koja ga okružuje, pa čak i prema predmetima.
Malenog nestaška neće terati od vruće šolje s mlekom, ali ako se opeče, „amaz“ će moliti da joj oprosti, ne zaboravivši da ga podseti kakav bol joj je pričinio njegov nerpromišljeni postupak.
Drugi primer: razmaženi mališa lomi omiljenu igračku.
Kako bi u tom slučaju postupila Amerikanka ili Evropljanka?
Sasvim je sigurno da bi Amerikanka oduzele detetu igračku i održala mu lekciju o tome kako se mnogo trudila da mu je kupi.
Japanka ništa ne bi preduzimala. Samo bi rekla: „Nanosiš joj veliki bol.“
Na taj način, deci uzrasta do pet godina formalno je sve dozvoljeno. Time se kod njih formira samosvest i pomaže im se da steknu sliku o sebi izraženu u vidu konstatacije:
„Ja sam dobro dete, vaspitano, koje voli svoje roditelje.“
Dete – rob
Kad navrši pet godina, japansko dete počinje da se suočava sa „surovom stvarnošću“, prema njemu se primenjuju stroga pravila kojih se mora pridržavati. Reč je o tome da je od iskona japansko društvo-zajedništvo: klimatski i ekonomski uslovi su ih primoravali da žive i rade ruku pod ruku.
Samo uzajamnost, solidarnost i odanost služenju opštem dobru, mogli su da obezbede dobar rod pirinča, a to znači sit život. Time se može objasniti i snažan razvoj „sjudan isiki“ (zajedničke svesti) i sistema koji se zasnivao na patrijarhalnoj porodičnoj hijerarhiji.
Opšti interesi su bili iznad svega.
– Čovek je tek šrafčić u složenom mehanizmu.
– Ako ne nađeš svoje mesto među ljudima, stići ćete sudbina izgnanika.
I upravo zbog toga, dete posle pete godine uče da bude deo grupe.
„Ako se tako ne budeš ponašao, ismejavaće te.“
Dete se u Japanu brzo navikava da žrtvuje egoističke interese u korist kolektivnog dobra
Za Japanca nema ništa strašnije od društvene izolovanosti, i dete se brzo navikava da žrtvuje svoje individualne, egoističke interese i da ih potčini kolektivu.
Vaspitač, koji se, uzgred budi rečeno, stalno menja, u dečjem vrtiću ili u posebnoj, pripremnoj školi, vrši ulogu, ne učitelja, nego koordinatora. U arsenalu njegovih pedagoških metoda nalazi se, na primer, i „delegirana punomoć i ovlašćenje za vršenje nadzora ponašanja.“
Obavljajući dužnost staratelja, vaspitač razbija poverene mu grupe dece na manje delove, objašnjavajući to potrebama da dete mora, ne samo da dobro izvrši svoj deo zadatka, nego i da prati kako to rade i njegovi drugari.
Među omiljene aktivnosti japanskih mališana spadaju timske sportske igre, štafeta i horsko pevanje.
Privržensot majci omogućava pridržavanje „zakona stai“ i postupanje po njegovim pravilima. Jer, ukoliko se naruše kolektivne norme, „amaz“ će se jako naljutiti. To bi bila sramota, ne na detetovom, nego na njenom imenu.
I tako, sledećih 10 godina života dete se uči da bude deo mikro-grupe, da složno i solidarno radi u kolektivu. Tako se formira njegova kolektivna svest i društvena odgovornost.
Dete – ravnopravan član društva
Sa navršenih 15 godina, dete se smatra već formiranom ličnošću. Dalje sledi kraća etapa otpora i samoidentifikacije koje, uostalom, retko kad mogu da podriju osnove utemeljene u prethodna dva perioda odrastanja.
„Ikudzi“ je tako paradoksalna i moglo bi se reći čak i čudna vaspitna metoda. U krajnjem slučaju, bar tako izgleda iz našeg, evropskog ugla posmatranja.
Međutim, ta vaspitna metoda je u Japanu proveravana vekovima i pomaže da odrastaju discipolinovani građani, koji će se pridržavati zakona svoje zemlje.
Branko Rakočević
Izvor: Vidovdan