Једна од најчешћих грешака од које се „језикофилима“ диже коса на глави, односи се на употребу глагола ТРЕБАТИ. Па хајде да, једном за свагда, разјаснимо како се правилно користи овај глагол – када је личан, а када безличан.
Када не стоји уз други глагол, глагол требати је у личном облику (мења се по лицима):
* ТРЕБА ми оловка. / ТРЕБАЈУ ми оловке. / ТРЕБАЛА ми ЈЕ оловка. / ТРЕБАЛЕ СУ ми оловке.
* ТРЕБАШ ми / ТРЕБАЛИ СМО му, није му било лако самом и сл.
Безличан ће бити:
* у безличној конструкцији: ТРЕБА ми оловака / ТРЕБАЛО ми ЈЕ оловака (допуна је у генитиву).
* у споју са другим глаголом: ТРЕБА да ПИШЕМ оловком / ТРЕБАЛО ЈЕ да ПИШЕМ оловком (сложени предикат);
Ипак, кад се субјекат налази ИСПРЕД глагола требати, онда свакако долази лични облик, чак и ако следи глагол:
* Оловке које СУ ТРЕБАЛЕ да ПИШУ плаво.
* Ја САМ ТРЕБАО да ПИШЕМ том оловком, а не ти.
* Овде би се очекивало да глагол стоји у безличном облику, али реченична конструкција (односна реченица, информативна актуелизација) намеће обавезно слагање предиката са субјектом (оловке, ја).
Примери попут:
* ТРЕБАМ оловку, ТРЕБАЋЕМО вас, ТРЕБАО САМ новаца
* (где немамо конструкцију с логичким субјектом, као у Треба ми оловка, већ просту конструкцију субјекта и предиката) јесу необични у српском стандарду, али нису неправилни.
Дакле, требало би да су сада сви разумели како треба да говоре ако желе правилно да користе глагол требати :).
Извор: Српски језички атеље