Kada sam neke, veoma daleke godine odlazio u svet, moja majka nije smogla da za mnom prolije bokal vode, jer u trenutku kada je to htela da uradi, pala je u nesvest – i ja sam otišao bez blagoslova. Od tada, svaki moj dolazak u dvorište detinstva bio je posebna trauma, mešavina dva suprotstavljena osećanja: radosti i tuge. Svih četrdeset i nešto godina, nikad nije bilo drugačije. Čim sam doputovao na kućni prag – nigde na svetu i na tako malom mestu toliko mnogo radosti i sreće. Ali tolika radost ne traje. Već za koji dan, majka postaje ćutljiva, vedrinu na licu zamenjuje briga, pogled postaje oboren, hoće da sakrije nadolazeću tugu. Ali, vidi se! Iako dobro znam koje to brige pritišču majčino srce, ipak, tek onako da je odobrovoljim, pitam:
– Dobro majko, jesi li srećna što sam ti došao?!
– Kakvo me toj sinko pituješ? Kako da nes’m, koja toj mati neje srećna kad može da zagrli svoje dete?
– Dobro de, i otkud sad i zašto ta tuga u tvojim očima, opet ću ja, a i meni postaje tesno u grudima?
– Zatoj sine, što mi iz pamet ne izlazi, da će si dojde tija d’n, da trebe da si ideš, a ja te nesam čuvala da te nemam.
– E dobro – pokušavam da smirim majčin nemir – pa je l’ hoćeš da ti opet dojdem?
– Kako da neću. Men’ se od pamet ne stura to idenje i dojdenje. Kad si otideš, stojim ovde i gledam da ti kola zaminu na onu poslenju krivinu za Bežište. I kad zaminu, sednem si, eve ovde na ovuj klupu, pri prozor, i pa gledam niz put, ko velim, ako si nešto zaboravil, će se vrneš po toj. A kad te nema da se vrneš, oči mi se ne odvajaju od onija put što vodi ovde u selo. Sine, kako toj numeješ da razumiš? Ja presede moj život na ovuj klupu i nadam se. Sve si nekako mislim, možda će me moj Boža da iznenadi. Pa ti li sine nemaš svoja deca?
– E vidiš majko, da bih mogao opet da dojdem, ja moram prvo da odem, je li tako?
Znajući da je nemoguće prevariti onoga koji te je rodio, odmah sam shvatio da mi ova filozofija nije najbolje prošla. Utešiti majčinu ljubav – ništa teže.
– Ja sinko i kad si otideš, sednem ovde pri prozor i gledam niz put. I svaka kola koja vidim da se približavaju, ja se ponadam, pa ako je i za malko: ete, moj Boža ide da si vidi mater. Pa ako su kola neka druga farba, ja si mislim, možda si kupil neka nova, da iznenadiš majku.
– Dobro majko, ti znaš da bi mi češće dolazili, i to svi zajedno, a znaš da imamo našega Kukija, koga jako mnogo volimo, a on teško putuje. Samoga u kući ne možemo da ostavimo. Nekome drugome ga ne možemo poveriti na čuvanje i zato ređe putujemo.
– Ako je teka, ima da dodjete sa Kuki, pa da sedite ovde cel’ odmor. Što da ne vide komšije i selo da me moja deca nesu zaboravila?
Vidim, nisam bio ubedljiv, ali sam barem na trenutak iskrao jedan smešak, koji na majčinom licu nedostaje godinama. A moja majka, kao i sve majke, anđeoski lepa i nevino iskrena u ljubavi koja iz nje kipti.
U trenutku odlaska toliko pitanja roji se u glavi, a nigde pravog odgovora. To je trenutak kada spoznaš koliko je čovek nemoćan i gledaš kako gruba realnost melje svaku dobru želju u prah i pepeo. A suze su najočitiji pokazatelj nemoći, beznađa, a ipak neke nade da nije sve tako kako izgleda. Ako ne prolivena voda iz bokala, a ono toliko suza koje se kotrljaju niz obraze tih divnih ljudi jesu najiskreniji izraz želje za srećan put. Između dva putovanja su nada, strepnja, vera i čekanje.
Vreme je prolazilo i opet je došao 1. maj, dan koji su ljudi u Šljivoviku uzeli za slavu, ali ne kao međunarodni praznik rada, već kao dan kada se u najvećem broju okupljaju oni koji su svoje selo napustili. Naravno, krećemo na put i mi. U četrdeset godina privremenog odsustva nikada nismo izostali na taj dan u Šljivoviku. Zajedno, cela porodica, dakle sa Kukijem. Ali avaj! Otkad pamtim, u Srbiji smo, a naročito u Šljivoviku i svud uzokolo, imali poseban odnos prema životinjama, a naročito prema najboljem čovekovog prijatelju – psu. I koliko god se trudio da nađem pravu reč kojom bi opisao taj odnos, u ušima mi odzvanja samo jedna reč – sramota. Da odmah raščistimo: ljudi su svojim bezdušnim odnosom prema tim životinjama stvorili izreku „živi kao pas”. Oni su smeli samo do kućnog praga, bez obzira na to da li je napolju minus dvadeset, pada kiša ili peče prejaka žega. Kad god bi neko bio ljut na komšiju ili sudbinu, on je uvek bezdušno šutnuo ili motkom udario psa, a on se kao prijatelj uvek motao oko njegovih nogu.
Stojim ovde i gledam da ti kola zaminu na onu poslenju krivinu za Bežište. I kad zaminu, sednem si, eve ovde na ovuj klupu, pri prozor, i pa gledam niz put, ko velim, ako si nešto zaboravil, će se vrneš po toj
Pa ipak. Nakon duge i naporne vožnje, poslednjeg dana aprila, godina nije važna, polako sam se parkirao u očevo dvorište.
Vidim, seta se nije podigla sa krovova. U srcima onih koji tvoju fotografiju drže nadomak svojih pogleda iznad kreveta, onih koji idu na počinak mislima na tebe i započinju dan s tobom, najstrpljivije stanuje ljubav. I s njom se sada treba sresti.I naravno, biva sve kao i obično. Pozdravi, ljubljenja, suze i malo iznenađenje – Kuki. Rastovarili smo auto, zaseli za astal u dnevnoj sobi da malo popričamo. Odmah je bila pristavljena kafica dobrodošlice, a flaša šljivovice je već čekala na stolu.Otac već žurno nosi male, rakijske čašice i polako naliva. Naravno, u mom naručju se zadovoljno meškolji jedno malo čupavo stvorenje, moj Kuki. Majka me gleda, gleda, nije baš sigurna hoće li biti dobro da me pita ono što misli. Pa ipak reče:
– Božo, sine, a što ne puštiš iz ruke toj kučence, neje ti dete?Naravno, napravio sam se da ne čujem. Vidim, majci nezgodno što je to pitala. Tako nekako i bi: Kuki se malo igrao po dvorištu, malo po dnevnoj sobi i prođe dan. Naveče, kada je bilo vreme počinka, moja supruga uze Kukija, stavi mu nožice u lavor i nakon pranja, direktno na krevet, na kojem spavaju otac i majka. Uze češalj i poče da češlja Kukija. Majka sedi ispred šporeta, ubacuje drva na raspaljenu vatru i onako sa čuđenjem naglas govori, malo za sebe, malo da čujemo i ostali:– Sine, ja sam čula za to, kažu da ima to po belom svetu, ali da ću da doživim to i da vidim, e toj nesam veruvala.Pre spavanja, večera za sve, ali mi smo najpre napravili obrok za malog čupavka Kukija, dali mu potrebne vitamine i stavili ga da spava. Naravno, na krevet. Majka je bila zaprepašćena sa kojom ljubavi čuvamo našeg malog psića i koliko on nam znači.I kao što biva, došao i taj dan kada je trebalo krenuti na put, nazad u Sloveniju.
Pošto smo sve natovarili, na red je došlo i onaj najteži trenutak. Pozdravljamo se, ljubimo, opet suze, dakle ništa novo. Otac Petar, kojega sam uvek zvao Pera, sav izbezumljen, skriva pogled, brada podrhtava, a usnice se razvlače u plač. Ne zna čovek kuda da pogleda, sramota ga je da kao muškarac plače pred svojom decom. Istina, majka je u tom trenutku bila jača, nije htela da svojom suzom zapali to prepuno bure tuge i očaja. Odjednom mi iz ruku istrže Kukija, stisnu ga uz sebe onako materinski, zagleda se u njega i na iznenađenje svih nas, poljubi ga između njegovih okica.– Zašto me teka gledaš, a kako ja da ne volim onoj što moj sin voli? Ja svet nesam videla, u škole me nesu davali, a mojto srce me ne l’že. I ja si znam kako je sve pored. Nek vi je dobro na put, a ja ću si, kad legnem, a nema spanje, da molim Svetu Petku – da vi čuva. Nemoj da dogodin dojdete bez Kuki, kad vas mati moli.
Božidar Veljković
Izvor: politika.rs