Борисав Бора Станковић (1876–1927) аутор је чије стваралаштво осцилује између два наизглед супротстављена погледа на провинцијски живот. С једне стране, његова дела одишу носталгијом за прошлим временима, за старим обичајима, културом и начином живота који се чини аутентичнијим и вреднијим од онога што долази с модернизацијом. С друге стране, кроз судбине својих јунака, Станковић разоткрива мрачну страну провинцијског живота – учмалост, малограђанштину, оговарање, ригидне норме и предрасуде које гуше индивидуалност и љубав.
Носталгија коју је Станковић гајио према прошлости, нарочито оном периоду када су обичаји и друштвена правила били јасније дефинисани, представља израз потраге за нечим „аутентичним“, што је за њега имало већу вредност него оно што је дошло касније, у модерним временима. У делима овог писца често се јавља идеја да су прошла времена била у неком смислу „боља“ и да су људи живели у складу са природнијим, „људскијим“ законима.
Ова носталгија има двосмислен карактер. Станковић приказује прошле вредности са врстом романтичарске занесености, али истовремено истиче њихове негативне аспекте. Кроз лик као што је Софка из „Нечисте крви“ или Коштана, јасно се види да су ти идеализовани светови, из којих потичу традиционална ограничења и стегe, били заробљени ригидним нормама које су ограничавале индивидуалност и креативност. У том смислу, носталгија према прошлости се приказује као понекад изражена патетика према нечему што је нестало и више се не може вратити.
Станковић поставља питање могућности помирења између традиције и модернизације, између колективних вредности и личне слободе. У његовим делима, прошлост се појављује као извор унутрашње, понекад ирaционалне патње, видљиве у сталној потрази ликова за смирeњем које се, макар у илузији, налази само у заблудама прошлости.
Комбинација носталгије према прошлости и критике учмалости провинције има суштински двојну природу. На један начин, Станковић је „заљубљен“ у прошлост и у вредности које она носи, док са друге стране критички приказује опресивни ефекат који та прошлост има на књижевне ликове, неретко моделоване по стварним узорима. Контраст који никада није једноставно разрешење даје дубину и комплексност делима писца изузетне поетске и лирске снаге.
„Коштана“
Драма „Коштана“ представља један од најпознатијих примера такве двосмислености. Коштана, млада Ромкиња чија песма и лепота симболизују слободу и радост живота, носи судбину вечите потраге за слободом коју никада неће достићи. Старци, односно људи у зрелим годинама који носталгично уздишу за „пустим турским“ временима, исказују дубоку жељу за прошлошћу која је у њиховим очима доносила ред, хармонију и смисао. Ипак, та прошлост истовремено носи окове и норме које ограничавају младе генерације, дефинишу класне разлике и спречавају промену.
У драми „Коштана“, Митке се истиче као једна од најсложенијих фигура српске књижевности, на прелазу између традиционалног и модерног света. Његова трагика израста из унутрашњег расцепа између ероса и дужности, младости и зрелости, слободе и поретка. У том расцепу обликује се лик који припада и локалном амбијенту Врања и универзалном простору европске књижевне мисли.
Митке носи у себи искуство бећарског живота, света песме, вина и ноћне слободе. У зрелим годинама постаје угледни домаћин, чувар части и породичног поретка. Тај спољашњи ауторитет прати унутрашње осећање губитка. Коштана се пред њим појављује као жива пројекција изгубљене младости, телесни и звучни подсетник на време пуне виталности. Њена песма активира потиснути ерос и буди снагу која је годинама обуздавана у име друштвене стабилности.
Миткетова чежња има двоструку структуру: еротску и егзистенцијалну. Еротска се огледа у снажном осећању привлачности према животној енергији коју Коштана емитује; егзистенцијална се испољава као свест о пролазности. Патња добија онтолошку тежину јер се односи на време које је неповратно прошло и на могућности које су остале у сфери неоствареног.
У културном оквиру који Станковић обликује, дужност има предност над личном жељом. Част породице и углед заједнице одређују животни хоризонт. Митке прихвата ту структуру и у њој гради свој друштвени идентитет. Његова „старост“, иако он биолошки још увек није старац, поприма духовни карактер: она представља умор од сопственог пристајања и дугогодишње дисциплине. Трагика настаје из напетости између индивидуалног нагона и колективне норме.
Свест о том расцепу чини га сложеним јунаком модерне осетљивости. Он поседује јасну представу о сопственом губитку и у тој свести налази извор бола. Та свест му омогућава да препозна цену избора који је обликовао читав живот.
У драми „Вишњик“ Антона Чехова, лик Гајева живи у атмосфери носталгије за пропалим племићким светом. Његова свест усмерена је ка прошлости која симболизује друштвени статус и културни идентитет.
Митке са Гајевом дели осећање губитка и везаност за време које је ишчезло. Тежиште Миткетове чежње лежи у личном искуству младости и еротске снаге, док се код Гајева носталгија шири на социјалну раван. Док Чехов приказује историјску пропаст класе, Станковић продубљује интимни слој човека који жали за сопственим бићем.
У роману „Госпођа Бовари“ Гистава Флобера, Ема Бовари живи у сукобу између маште и провинцијске стварности. Њена чежња покреће радикалне гестове који нарушавају друштвени поредак.
Митке и Ема деле интензитет унутрашњег незадовољства и снагу жеље. Разлика се огледа у правцу кретања: Ема гради драму кроз спољашњу акцију, док Митке проживљава драму унутрашњег сагоревања. Код Флобера страст добија облик побуне, код Станковића се преображава у тиху, продужену чежњу. Тај контраст открива различите моделе трагичности: експлозивни и контемплативни.
Антички јунаци код Софокла и Еурипида ступају у сукоб са вишим поретком, носећи у себи снажан осећај судбинске одговорности. Њихова трагика произлази из великог геста и суочавања са неминовношћу.
Митке дели са њима снагу ероса и свест о коначности времена. Његова трагедија добија интимни карактер. Уместо космичког сукоба, у први план долази унутрашњи расцеп. Он представља прелазну фигуру: по снази страсти сродан античком јунаку, по облику страдања ближи модерној драми.
Филозофија Жан-Пола Сартра наглашава радикалну слободу и одговорност појединца. Из те перспективе, човек обликује себе кроз избор и сноси пуни терет последица. Миткетова судбина представља резултат избора дужности уместо страсти. Свест о изгубљеним могућностима добија егзистенцијалну димензију.
Истовремено, историјски и културни контекст у коме живи упућује на ограничења која обликују појединца. Тај аспект приближава Миткета антрополошком песимизму: човек поседује способност увида, али снагу за преображај ретко досеже у пуној мери. Митке препознаје границе сопственог живота и у том препознавању проживљава трагичну дубину.
Митке се, дакле, у „Коштани“ обликује као универзални тип човека који у зрелости сагледава цену сопственог пристајања на друштвени поредак. Чежња носи снагу ероса, свест продубљује трагичност, а трајање унутар задатог оквира даје лику посебну модерну тежину. У поређењу са Гајевом, он продубљује интимну димензију губитка; у односу на Ему Бовари, открива модел унутрашњег сагоревања; у односу на античке јунаке, показује преображај трагичног из космичког у егзистенцијално; у светлу егзистенцијализма, носи свест о избору; у хоризонту антрополошког песимизма, сведочи о границама људске снаге.
Тако Митке постаје фигура прелаза између традиције и модерности, између епске снаге страсти и тихе драме самосвести. Трагика почива у истрајном трајању чежње, у свести о пролазности и у тежини животног искуства које се сабира у једну снажну, унутрашњу драму.
„Нечиста крв“
Дуалност прошлости и садашњости, слободе и ограничења, традиције и модерности, видљива је и у роману „Нечиста крв“. Софка, централни лик, пролази кроз трагичну судбину која осликава судар старог и новог света. Њен отац, Ефенди Мита, оличење је прошлости и вредности које нестају под налетом нових, капиталистичких и похлепних богаташа. Традиционална правила удаје и мираза, која обезбеђују породични углед, претварају се у извор патње и понижења за Софку, која постаје жртва тих вредности, некада сматраних светим.
Станковић је дубок и амбивалентан аутор. Он представља критичара малограђанске учмалости и истовремено писца који се враћа у прошлост, суочавајући се са њеним ограничењима. Његови јунаци доживљавају ту дилему у сваком свом кораку, ослобађајући се окова прошлости, али често са дубоком тугом и носталгијом према ономе што је изгубљено.
Помирење носталгије према прошлости и критике провинцијализма види се као паралелна стварност коју Станковић приказује: прошлост се не идеализује без препознавања заблуда, традиција се не одбацује без суочавања са културним наслеђем и вредностима.
„Стари дани“
Збирка прича „Стари дани“ представља још један кључни аспект стваралаштва, кроз који се додатно осветљава ауторова амбивалентност према прошлости. Приче носе дубок осећај носталгије, али истовремено сведоче о стагнацији и патњи унутар затвореног и патријархалног друштва.
Назив збирке, „Стари дани“, сам по себи сугерише сету и чежњу за минулим временима. У тим причама истражују се судбине обичних људи, прожетих свакодневним борбама, сиромаштвом, љубавним разочарањима и друштвеним притисцима. Ликови често остају заробљени у ригидним нормама које гуше њихове снове и аспирације, а приче одишу меланхолијом и осећајем неизбежног пропадања.
Мотив пролазности времена и неминовности судбине присутан је у готово свакој причи. Станковић приказује свет који полако нестаје, у којем су старе породице и обичаји на заласку, док се у позадини осећа долазак нових вредности које не доносе спасење, већ нову врсту отуђености.
Посебно место заузимају приче у којима се кроз мале, свакодневне детаље разоткрива суштинска трагедија ликова. Женe чји су животи уназађени због патријархалних норми или мушкарци чија моћ и ауторитет опадају услед друштвених промена приказани су на начин који делује универзално и погађа читаоца искреношћу и снажном емоцијом.
Збирка „Стари дани“ може се посматрати као својеврсна „лиризована хроника“ једног времена које нестаје. Кроз језик богат архаизмима и „ритмичким“ описима, Станковић чува атмосферу прошлости, али истовремено критички преиспитује друштво које је нестајало заједно са тим старим данима.
Стога, „Стари дани“ пружају драгоцен увид у Станковићеву двослојну визију света: ода прошлости испуњене редом и унутрашњом хармонијом и суптилна критика тог истог света, у којем људи често остају заробљени у непоколебљивим оквирима традиције, лишени наде за промену.
Збирка поставља питање актуелно и данас – како се односити према прошлости, њеним вредностима и ограничењима. Кроз меланхоличне и дирљиве приче из „Старих дана“, али и судбине јунака „Коштане“ и „Нечисте крви“, Станковић оставља простор да сами промислимо о сложеној дилеми између традиције и модерности, сећања и заборава.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора