Ако вам се допада, пренесите даље:
Остао сам у Србији јер нисам хтео да ми деца говоре немачким језиком. Могао сам да одем, пола моје породице је тамо, пола овде. Ишао сам годинама, на разна места и тражио најбољу земљу, читао анализе и проучавао законе. Мало је фалило да останем преко, али ипак сам решио да пробам још једном из све снаге и ако не успем онда идем. Нисам отишао.
Ја сам део онога што зову “изгубљена генерација”. Кад је било наше време да правимо породице, да покрећемо фирме, да освајамо медаље, да правимо децу, да путујемо, да цветамо, е тада су почеле санкције и ратови који су трајали целу једну декаду. Цветање је одложено до даљњег. Већина цвећа више никад није цветало, много их је увенуло, а неко је процветало како цветови ретко где цветају.
Можда нећете бити у прилици да прођете запад у мери којој сам ја, можда ћете бити заузети послом и враћањем камата, можда ће вам деца већ бити у школи када скапирате неке ствари… зато прочитајте.
Изнервирам се када у нашим медијима читам како је “преко” боље, како тече мед и млеко или када видим оне чланке “која је земља најбоља за живот на свету”. Чланке типа “Србија на последњем месту у… “ нећу ни да помињем. Људи који пишу те ствари обично нису померили дупе из Србије и пројектују своје јадне животе у текстове које пишу. Жалосно је што такве поруке пола наше омладине држе у стању полу-парализе и ишчекивања. Нико не би ништа да покрене јер се “не исплати” и нема правде.
Читао сам сјајну књигу Насима Талеба “Црни лабуд“. То је филозофска расправа о лажном наративу или флоскулама које се користе у статистици. Рецимо медији и књиге потенцирају причу о успеху малог броја стартупа, па онда ми мислимо да је то права ствар за успех у животу. Истина је да можда 1% стартупа успе и о њима брује медији и пишу се књиге. Ипак, оних 99% који финансијски пропадну никада не доспеју на насловне стране јер то ником није занимљиво. То је пример лажног наратива.
Тако 1% наших људи који оду у иностранство направе сјајан успех и о томе сви пишу. Потенцирају причу о успеху из снова и тиме хватају у замку 99% ових осталих који “преко” у најбољем случају заврше као робови модерног доба, радна снага са основним бенефицијама. Нико не спомиње тужне приче, живот на социјалном, тугу, растурене породице, отуђеност, дугове… Знате, успех преко ноћи није нормална ситуација, то је аномалија. Тај 1% је или имао среће или био изузетан по свим мерилима и врло вероватно би успео и у Србији да је остао. Ако си врхунски стручњак, спортиста или ако имаш јаке везе теби је успех свуда готово загарантован.
Оно што треба да знате је да без знања језика и неког заната, тешко да ћете добити преко неки добар посао. Учење језика и заната је скупље када одете преко зато гледајте да са тим завршите код куће.
За мене је Србија стартуп рај
Једном приликом смо били у Бечу. Закупили смо предивну вилу у Алте-Донау делу града. Власници виле су имали су трамполину у дворишту па се наш мали играо са њиховом децом а ми би смо ћаскали. Муж је био аустријски високи дипломата, а жена је радила као учитељица у интернационалној школи. Провели су 15 година на раду у Мозабику и вратили се у Беч.
Ћаскамо тако. Зна он да се ја бавим wеб-ом и ја објасним да гледам да можда са породицом пређем у Беч. Он се одушеви, понуди да клинац крене у ту интернационалну школу и тако то… бог зна како. Међутим, како прича даље одмиче каже да је он све своје паре направио у Мозамбику и како то не би тако успео у Бечу јер постоји чврста законска регулатива, велика конкуренција и да шта год да урадиш увек неко има више пара и може да направи боље. Рече ми да је из његовог угла можда лакше направити посао у Србији. Јер тамо тржиште није засићено, пола закона је реално иди-ми-дођи-ми а за многе нове ствари нема правила. Рече ми да то треба имати у виду када прелазиш из Србије у Беч. И ту се ја замислим…
Знао сам да је човек у праву. Тамо те нико не чека раширених руку. Све позиције на сунцу су већ заузете, али можеш да се сместиш негде у сенку. Све је скупље и треба ти пуно новца да би успео преко. Један просечан програмер тамо кошта 3x више неко у Србији, пословни простор кошта 4x скупље, порези су велики, већ постоје фирме као твоја али оне су на домаћем терену са својим пријатељима и везама. Са друге стране, интернет ти данас омогућава да радиш одакле хоћеш. Можеш из своје собе покренути wеб схоп за цео свет.
Србија је једно од најбољих места на свету да покренете ИТ посао. Често слушам подцаст-е богатих американаца како је живот рецимо на Тајланду или Еквадору сјајан јер су цене невероватно ниске. Рецимо плате запослених, приватни лекари, приватни вртић, куповина стана… Међутим, када упоредим те цене то је слично као код нас.
Једном приликом сам хтео да пребацим посао у Сан Франциско, али сам схватио да ми за тај покушај само у првој години треба најмање 150.000 $ јер просечан програмер кошта 4.000$, а закуп простора је скоро 10x скупљи.
Па онда неко каже “јесте, али видиш колики су порези ако отворим фирму одмах сам пропао..”. Па ко те тера да отвараш фирму у Србији? Прво покрени посао па ако крене ти онда отвори фирму. Или отвори УС или Хонг Конг фирму и води посао онлине из Београда. Бирај где ћеш да платиш порез. Са страном фирмом немаш проблем око Паyпал-а. Користи Упwорк. Лакше ћеш овде наћи квалитетне људе да запослиш и коштају 2-3x јефтиније. Имаш предност домаћег терена, користи то. Живи локално, ради глобално.
Нисам једини који је ово приметио. Велики инвестициони фондови су бацили око на стартуп-е у Србији, бројне иностране агенције за запошљавање су врло активне преко Инфостуда, има и страних фирми које су пребациле већину својих запослених код нас. На крају знам неколико домаћих стартупова који бирају да у Србији плаћају порез на добит.
Тужне прича и чежња
Када одеш у Европу, увек се одушевиш како све функционише и како су људи љубазни. Требаће ти године да схватиш да је тај осмех послован и да је околина нажалост често шовинистичка испод сјајне глазуре. Част изузецима. У Европи ћеш увек бити дођош у првој генерацији. Можда ће твоја деца бити прихваћена, али код тебе ће увек препознати тај акценат.
Обрати пажњу у коју земљу идеш јер је битан менталитет. Већина земаља Европе је имала лоше владање за време ИИ светског рата јер неки су народи тада нестали… И данас мало-мало па имигранти су проблем. Мораш пазити да не страдаш у неком новом “лову на вештице”…
Ако мислите да одете преко да радите јефтиније, џаба се ложите јер то није пут. Сиријаца и Авганистанаца има милион, а пре њих су дошли кинези, филипинци, турци и индуси који раде за мале паре. Имај у виду да и у земљи у коју идеш, такође имају незапослене и да једва чекају тебе и твоју породицу на социјалном.
Да се разумемо ја обожавам да путујем. Волим Европу, прошао сам доста земаља, волим да учим језике, висим по музејима и уживам у ресторанима. Али, бити туриста и бити гастарбајтер су две потпуно другачије ствари. Ја дођем на пар недеља, имам новца и слободног времена. Сви су љубазни и живот је леп. Сасвим је други угао гледања када кренеш да тражиш радно место, када ти деца крену у школу, када узмеш кредит, ренташ гајбу или радиш два посла истовремено.
Упознао сам неке наше људе који раде преко, пажљиво слушао и проучавао њихове судбине. Није све у висини плате. Има тако много тужних аспеката тог “успеха” преко гране. По неколико њих живи у изнајмљеним становима, без докумената или са привременим дозволама боравка. Многи немају децу, јер нема се времана и јури се тај новац. Да не помињем оне јаде који оставе децу код баба и деда у Србији, а они оду у бели свет да зараде. Често та деца одлутају у тамне коридоре живота и углавном никад не опросте својим родитељима.
Једна од главних порука је да се иде у иностранство јер је тамо боље. Зашто је нормално отићи из земље и оставити своје родитеље? Зашто то учимо своју децу? “Нека сине ти се спаси, пусти нас…” Глупости. Ваљда је нормално да се породица држи заједно, да моја деца расту са бабом и дедом? Зар је боље плаћати и одводити децу у вртић? Зар је боље плаћати бебиситерке?
Америка је тек посебна прича. Знам за људе који нису могли ни родитељима на сахрану да дођу због папира. Знам за један добростојећи пар који се вратио јер је жена затруднела, а тамо трудноћа може да кошта и 150к ако се мало закомпликује. Вратили се да се жена породи, са идејом да ће се после опет вратити тамо. Многи овде долазе да поправљају зубе.
Да не причам о психологији. Чежња је зајебана емоција. Тамо си као успео, а чезнеш за овим овде, …за породицом и пријатељима. А, онда када дођеш пљујеш све ово овде, хвалиш оно тамо преко и свој успех тамо. После се вратиш и опет ко хрчак уђеш у онај точак да га завртиш, знаш да по њиховим мерилима ниси богат, удари те чежња и све из почетка. Мало шизофрено…
Пре него што одеш молим те да погледаш “Хоћу кући” серијал емисија Ал Јазеере која говори о нашим људима који су се вратили из иностранства. Такође, пре него што одеш молим те да прелисташ мало сајт “Приче са душом” и да видиш да није све црно.
Шта значи успети у животу?
Питање је шта ти у животу сматраш успехом? Ако је теби успех да добијаш редовно плату, да имаш за појести, обући и на море отићи онда ок, али реално то је само задовољење основних животних потреба.
Ако знаш нешто да радиш, ти можеш покренути свој посао. Ако не знаш, онда се обично мораш негде запослити. На западу је то све исто. Ја тамо људе делим на власнике и раднике. Власници су обично староседеоци који у свом власништву имају некретнине или успешне фирме. Радници код њих добијају плату и од њих рентају гајбе. Да би успео мораш покренути свој посао или постати власник некретнине. Тек тада хрчак може понекад да прескочи свој точак, да има слободно време и да мало ужива у животу…
Да ли ме пратиш? Дакле, фирма или некретнина! Све остало је привремено. Можеш ти привремено бити на сјајној плати код некога, конобарица или програмер то је потпуно небитно. Али, прави успех је бити свој на своме, бити господар свога времена. Просечне плате на западу су велике у односу на Србију, али у односу на запад то није превише новца. Потребно је много више да би уопште пришао средњој класи тамо. За почетак требаш бити власник свога стана или да имаш своју фирму јер то обезбеђује лагану акумулацију капитала. У супротном, боље се врати назад кући и са тим парама које си зарадио преко направи себи угодан живот овде.
Овде не мораш направити милионе да би био богат, довољно ти је десет пута мање новца да би имао тај животни стил милионера јер Србија је јефтинија. Није богатство у парама, већ у слободном времену, у дружењу или кад се бавиш оним што волиш. Кад ти је породица збринута и кад сте сви заједно.
Географско-климатске предности
Географски наша земља је једна од најлепших у Европи. Није залеђена, није испод нивоа мора, није каменита, зелена је и клима је умерена. Овде роди све што посадиш. Био сам у Белгији, пола године киша. Био сам на Кипру, пола године пустиња. Имам другаре који живе у Француској, па једва чекају да дођу до нас и виде сунце. А, шта онда рећи за још северније земље?
Имам другара у Лос Анђелесу, једном причамо телефоном и он нешто у депресији. Питам га, шта ти је? Он каже како се сморио јер сви иду негде у Грчку или Италију на одмор а он нигде. Ја му кажем “па добро човече ти си у ЛА”, али он каже како му због тога треба 20.000 долара да би дошао до Грчке јер он има троје деце и жену, за њих мора да плати авио карте, па мора кредит да плаћа за гајбу… Интересантан угао гледања на летовање. Ми смо окружени лепим земљама за летовање…
Јадиковка о криминалу, политичарима и покретању посла
Кажу како је овде велики криминал. Ех, па има га и тамо. Ево на пример, мој рођак живи у Страсбургу. То је главни град Европе, ту је Европски парламент… Једном причамо телефоном и он ми запрепаштен прича како су два турка који су власници неког локала брзе хране тукли једног француза пола сата на улици. Масакр, тукли га и ногама и палицама. Комшије су звале милицију два пута.
Човек крвав остао да лежи на улици, после 40 минута се пробудио, устао и отишао. Милиција никад није дошла јер нису имали слободних возила у том тренутку. Јебига, свуда у свету имаш Карабурму и Дедиње.
Неко каже како су наши политичари велики лопови, како је Вучић неспособан, има ружна уста и како… Шта ме брига каква су му уста и да ли је леп? Могу ја да га не волим, али треба да поштујемо институцију председника државе. Знате… ми још увек имамо државу, а можемо и да је немамо. Тај председник је до пре један век био турски бег или аустријски каисер. Држите до себе и престаните да придајете толики значај политичарима. Нису они толико способни, ни паметни. Њихов утицај на ваш живот је миноран, али су сјајан изговор да никада ви не будете криви.
Неко каже “идем због страначких лопова јер све иде преко везе…”. Какве везе има да ли је на власти Немац, Турчин или Србин? Ко је на власти нема везе са мојим патриотизмом. Ја ћу гледати да се снађем у сваком случају и свакако не очекујем да ме неко од њих запосли. Хвала мени не треба. Јел вама то треба?
Мислите да политичари на западу не краду? Да нема корупције? Краду, али је то правно боље покривено. Питајте правнике видећете да правда и право нису исто. Када проведете довољно времена на западу, тек онда почнете да примећујете њихове политичке заврзламе. Та прича око крађе је западна флоскула. Какве везе има што је Гадафи или Садам имао милијарде када је народ живео у миру, здравство и образовање били бесплатни и бизнис цветао? Јел сад боље после бомбардовања? Стигла је демократија? Није прихватљиво да политички вођа има милионе, али је прихватљиво да западна сила користи пореске милионе за освајање других земаља?
Треба да знате да цените оно што имате. Ако седиш у кафићу и жваћеш сламку немој да се жалиш на државу како немаш посла. Седи ту и само схвати да ти уствари уживаш. Тога нема у Европи, тамо су кафићи празну у току радног дана. Устани и уради нешто ако умеш и желиш. Само немој да кукаш.
О демагогији и демократији
Морате имати у виду да је наша земља изгубила пар ратова и да смо ми као друштво због тога у депресији. Многи се нису добро снашли. Ипак, то не значи да на улицама Париза нећеш видети просјаке, Нигеријце који продају сатове, проститутке из источне Европе.
Иде ми на живце демагогија које се користи у облику разних тумачења дефиниција демократије, слободног тржишта и слободних медија. Демократија то је када у медијима објасне и онда то већина аминује. Инвестиције су када странци дођу и добију промену закона и субвенције. Слободно тржиште то је када су њихови производи јефтинији и наше фабрике пропадну, а слободни медији су ту да нам све то објасне и зачине са фармама, црном хроником и предвиђањима о крају света.
Наша земља изгледа лоше само када се пореди са земљом као Немачка, али то је опет релативна ствар. То је као да поредиш бабе и жабе. Немци су тачни, прецизни, плаћају порез, поштују закон и јако се брину о интеграцији – треба имати у виду да је пар векова инквизиције учинило чудо за менталитет и ефикасност западне Европе. Мени рецимо не одговара што је све тако стриктно тамо, што су људи тачни и хладни… али са друге стране зато код њих нема рупа на путевима као код нас. Ми смо на пола пута између истока и запада, код нас има више корупције, али зато је живот лежернији. Кафићи су пуни, људи се више смеју и плачу, мало је хаотично…
уго сам био понижени заробљеник тих флоскула, али сам на крају схватио. Има ту мало политичке пропаганде коју појачава локално изазван ехо. Медији нам објашњавају како смо некултурни, недемократски, назадни и ми се нон-стоп трудимо да будемо бољи и коначно уђемо у ту Европу, а они нас жедне преводе преко воде. Учите историју. Та демократска Европа је пре 50 година бесила наше људе на Теразијама, а данас нас уче демократији. Имамо ми и демократију и културу, али седимо хипнотисани за телевизором и интернетом.
Што се мене тиче најважнији споменик Европе у Београду. Подсетник да се не залећемо.
Поставља се питање да ли треба да идемо у Европу. Ја немам недоумицу, јер знам ко сам, имам своју славу и мени не треба вест на ТВ-у да ми објасни да сам “европљанин”. Драги моји узмите мапу, Србија је у Европи последњих пар милиона година.
Порука за крај
Неким људима би било добро свуда, и у Србији, и у Америци, јер умеју да се снађу или су изврсни у нечему. Неким људима не би било добро нигде ни у Србији, ни у Америци. Неки људи не умеју да цене оно што имају, а многи не знају шта желе… а интернет је идеалан медиј да се та порука амплификује и пренесе свуда. Отуда осећај очаја.
Драго ми је да има пуно младих људи који су искористили ову ситуацију и живе локално а раде глобално. Говорим о десетинама хиљада људи. Само на упwорку има преко 30к налога из Србије. Једном је неко лепо рекао како одласком “преко” ти уствари један сет проблема мењаш другим сетом проблема.
… И немој да кукаш, ништа ти нико не дугује зато што си ти завршио факултет. Немој лупетати глупости о томе. Мој кум је молер. Одличан молер. Једном приликом сам имао могућност да му средим посао на западу. Па смо причали и рачунали колико би зарадио тамо, међутим када се све сабере њему се није исплатило. Каже “зарадио бих мало више, али не бих био са породицом”.
Ето, зна човек занат. Не знам ни једног доброг мајстора који има проблем да нађе посао. Сваког од њих мораш да чекаш пар недеља да дође да ради код тебе.
Моја порука је да није до земље, већ је до вас и начина како гледате на ствари. Остани и покрени се. Не кукај.
Или иди, јер човек некад мора отићи да би се вратио и неке ствари схватио.
Једном приликом нама је мало фалило да одемо. Разговарам са кевом и објашњавам како сам то замислио и како ћемо прво ми, па ћу одмах затим њу повући код нас за пар месеци и тако то… Она ме гледа, све одобрава и каже “Важи сине, ја хоћу све што ти мислиш да је најбоље, али … молим те обећај ми да ћеш ме сахранити у Београду…код маме и тате”. Ето јебига, како даље…
Ја не идем никуд. Браним овај камен. Ви како хоћете…