Пре тачно 30 година умро је вечни Мика Антић

јун 24, 2016

На данашњи дан, пре тачно 30 година, напустио нас је један од највећих српских песника свих времена – Мирослав Мика Антић. Памтимо га по дечјим песмама које су и дан данас у читанкама, као што је „Плави чуперак“, „Хороскоп“, „Прва љубав“, „Гарави сокак“, „Живели прекосутра“, „Плава звезда“.
miroslav-antic

Мика Антић о себи…
 
“Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама… Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.
 
Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије…
Имам и неке награде и признања. Две “Невенове”. Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да написе безброј страница. Рецимо: уређивао лист “Ритам” или уређивао Змајев “Невен”…
 
Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.
Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми “Ин мемориам”.
И у свим осталим својим песмама.”

Украо прву песму

Када је Мика био трећи разред основе школе у “једном далеком” селу, како је написао, његово одељење је добило задатак да напише песмицу. Некако му је књига Десанке Максимовић доспела у руке у којој је била песма која му се јако допала. Мика је њу преписао и подвалио као своју. Када је прочитао пред свима, добио је похвале и многи су говорили како ће он бити велики песник једног дана.
“Бојао сам се да напишем другу песму, како ме не би провалили, јер сам знао да ће бити лошија. Цео трећи разред сам живео од славе коју сам стекао због преписане Десанкине песме”, пише Антић.
На крају школске године, сви одлични ђаци за свој успех у школи су добијали књигу, па и Мика, иако је био врло добар.
“Једино је моја књига била запакована у фину хартију, а када сам отворио, видео сам да сам од учитеља добио ону књигу Десанке Максимовић”, написао је песник схвативши да му је учитељ на један фин начин дао до знања да га је провалио да је украо.
“Да то није урадио, вероватно никада не бих имао задовољство да нешто сам направим, а највеће задовољство је када човек нешто сам створи”.
 
Фото Бобан Весић
Извор: Зелена учионица / Мондо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама