Две трећине основних школа у ескетрној евалуацији је оцењено оценама три и четири, 1,7 одсто је добило јединицу, а остале двојку. Просечна оцена општег квалитета рада на нивоу Србије је 2,8, за Школски портал каже Јелена Најдановић Томић
До краја ове године завршава се први петогодишњи циклус у којем би кроз спољашњу проверу квалитета рада требало да прођу све предшколске установе, основне и средње школе у Србији. Екстерна евалуација често је била на мети критика просветних радника, пре свега синдиката, који су оспоравали стручност просветних саветника који обављају спољашње вредновање. Најава министра просвете Младена Шарчевића да ће сви директори образовних установа оцењених највишом оценом (четворком) аутоматски добити лиценцу, поново је актуелизовала ову тему, због чега смо потражили одговоре на неке дилеме од Јелене Најдановић Томић, руководитељке Центра за стандарде у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања.
Из перспективе просечног родитеља просечна школа у Србији изгледа овако: наставници углавном предају градиво и диктирају, од ђака се искључиво тражи да оно што пише у уџбеницима изрепродукују да би добили петицу. Сарадња школе и родитеља је лоша, родитеље нико не пита за мишљење, школски колективи су често посвађани…Kолико се ова слика поклапа са вашим виђењем образовних установа на основу досадашњих резултата екстерне евалуације?
– Сваки родитељ има у свом видном пољу једну школу или највише две, три, ако има више деце или на основу онога што чује од рођака, пријатеља…и на основу тога доноси генералне закључке, али ми овде говоримо о око 2.000 образовних установа због чега се наша слика разликује од оне коју сте навели. Две трећине основних школа у ескетрној евалуацији је оцењено оценама три и четири, што значи да се оне налазе у групи добрих школа. Према последњем објављеном извештају за претходну школску годину, само 1,7 одсто је добило јединицу, а остале двојку. Просечна оцена општег квалитета рада на нивоу Србије је 2,8, а слично је забележено и у претходним извештајима. Што се тиче ове школске године, чим се заврши мала матура, тимови који су радили екстерну евалуацију ће унети у базу своје податке, на основу којих ће Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања сачинити извештај. Очекујемо да до краја ове календарске године у свим образовним установама буде завршен први петогодишњи циклус спољашњег вредновања квалитета рада и мислим да резултати неће драстично одступати од оних које смо до сада имали.
Шта су јаке стране наших школа?
– Планирање је релативно добро оцењено, као и етос и подршка ученицима, али ако се родитељска слика о комуникацији и атмосфери у школи толико разликују морамо да видимо шта је реална ситуација. По мом мишљењу, истина је негде на средини. Можда су наше процене етоса и подршке ученицима прецењене, али перспектива родитеља је појединачна. Такође, релативно добро су оцењене организација и руковођење установама.
У извештају и сами признајете да високе оцене у области етоса нису у сагласности са резултатима неких других истраживања и налазима просветне инспекције. А у ову област спада и безбедност у школи, а сведоци смо учесталог насиља.
– Извештај показује да је у 45 одсто школа стандард који се тиче безбедности остварен на највишем нивоу. Случајеви који доспеју до медија су појединачни, али бацају лошу слику на цео образовни систем. Наравно да свако дете треба да буде безбедно у школи, али закључак да у школама има јако много насиља је дискутабилан. Приликом екстерне евалуације анализирамо сваки појединачан случај насиља. Гледамо шта је школа урадила на превенцији, како је поступила у конкретним случајевима, питамо и ученике да ли се осећају безбедно.
У чему су школе најлошије оцењене?
– Најслабија страна наших школа су недовољна индивидуализација наставе и формативно оцењивање. Наставник не може и не треба свима да предаје исто и само да препричава оно што пише у уџбенику, а да деца потом оду кући и уче. Kвалитетна настава подразумева да се учи на часовима и да се рад диференцира на групе деце или поједине ученике.
Формативно оцењивање је предвиђено и Правилником о оцењивању, али ваши извештаји показују да се оно не примењује довољно, посебно у средњим школама.
– Очекујем да ће се ситуација мало поправити јер је уведена обавезна педагошка документација о ученику, али је потребно и да наставници разумеју прави смисао формативног оцењивања. То нису бројчане оцене које се уписују у педагошку свеску. Формативно оцењивање подразумева да наставник прати ученика, да уписује шта је он одговарао, шта је знао, да бележи ученикове активности, залагање, интересовања…То такође подразумева да ученик добије повратну инуформацију о свом раду и инструкције о даљем напредовању. Формативно оцењивање треба да олакша рад наставницима, јер ако неко има 10 одељења и 300 ученика, а предаје предмет који ученици имају једном недељно, тешко да ће моћи све те ђаке да прати. Логично је да ће му оваква врста оцењивања олакшати рад.
Вероватно сте свесни да се школе припремају за екстерну евалуацију најпре тако што директор сугерише наставницима како да се понашају, а наставници су љубазнији и предусретљиви према ученицима него иначе. Знамо за пример из једне школе где је наставница која увек диктира приликом посете екстерних евалуатора спремила презентацију, па су се ђаци питали шта се десило. У чему школе најчешће варају?
– Не бих то назвала варањем, мислим да је то тешка реч. Наравно да смо свесни свега што сте навели и нормално је да се наставници посебно припремају када им неко долази на час. Али евидентно је да и са тим припремама има проблема. Волела бих да се наставна пракса у нашим школама промени, али се то не може десити на силу. Ако ништа друго, екстерна евалуација је довела бар до тога да се неки наставници „пробуде“ и да кажу себи да могу другачије да раде. Одлично је ако деца кажу наставнику да је тај час био занимљив, другачији и питају када ће опет тако радити, јер ће онда он мало по мало променити и унапредити постојећу праксу.
Има примера да школе преписују од оних које су оцењене највишом оценом, односно да прекопирају документацију. Неко каже да то није толико спорно, јер се бар угледају на најбоље.
– Видели смо и такве примере да, рецимо, у документацији основне школе стоји термин „веће социологије“. Школе које имају добру документацију могу да буду модел и узор другим образовним установама, али преписивање није добро. Kада смо пре четири године почели екстерну евалуацију ситуација у овом аспекту рада школа је била веома лоша. Имали смо имали примере неусклађености документације да у школском програму пише једно, у развојном плану друго, а у годишњем плану рада школе треће. Данас је то далеко боље, али још има простора за помаке у квалитетном планирању.
У спољашњем вредновању рада, просветни саветници не „чешљају“ само документацију већ разговарају са родитељима, ученицима, наставницима. Дешава се да се бирају подобни родитељи за које се унапред зна да ће се похвално изразити о раду школе. Kако се то може избећи?
– Тачно је да се то догађа, имамо сазнања да се негде бирају чак и ученици и наставници. Размишљамо да пре или током евалуације уведемо анонимну анкету за ученике и родитеље, да бисмо на брз и једноставан начин добили релевантне податке и били сигурни у њихову искреност. То смо већ применили у неколико школа. Ове године ћемо ревидирати стандарде квалитета, па ћемо и овај аспект имати у виду.
Екстерна евалуација је често на мети критика, посебно наставника који су незадовољни што њихове часове не посећују колеге које предају исте предмете. Да ли ће ангажовање саветника-спољних сарадника, који ће пружати помоћ просветним саветницима у спољашњем вредновању, допринети да се отпори у школама смање?
– Делимично хоће, али мислим да наши наставници не размишљају довољно о квалитету наставе. Ако је, рецимо, математичар добар наставник он ће наћи исте замерке свом колеги које би му нашао и биолог. Настава је процес који се дешава без озбира на садржај који се предаје, на часу мора да се деси учење. Наставник је тај који мора да организује процес учења на часу .То се дешава или се не дешава, без озбира да ли математичар процењује час математике или било ког другог предмета. Могуће је да ће се отпор наставника смањити ангажовањем саветника-спољних сарадника који ће помагати просветним саветницима у екстерној евалуацији, али не мислим да ће резултати процене наставе бити битно другачији. Понављам, квалитет наставе не зависи од садржаја предмета.
Свака школа након екстерне евалуације добија извештај у којем пише које аспекте рада треба да унапреди. Шта можете да урадите да се то заиста и примени?
– То мора да ради систем. Школа је обавезна да сачини план активности како би унапредила рад у областима где су уочени недостаци и тај документ шаље школској управи. Требало би да се прати како се тај план активности спроводи, али нажалост, за то нема времена, капацитета и могућности. Завод је управо завршио прву фазу Шер пројекат чији је циљ да подстакне хоризонтално учење међу наставницима, односно да се наставници код којих су уочене добре праксе и квалитетан рад повезују са колегама из школа које нису добиле високе оцене у екстерној евалуацији. Сем тога, у оквиру једног другог пројекта је изабрано десет школа које су процењене као школе добре праксе, и њих смо повезали са установама које нису имале добре резултате на екстерној евалуацији и на завршном испиту. Организоване су међусобне посете и тако једни уче од других.
Школе које су добиле четворке то су видно истакле на својим сајтовима, а оне са јединицом и двојком то углавном крију. Родитељи често не знају ништа о резултатима спољашњег вредновања, иако су школе обавезне да их о томе обавесте.
– Школе су обавезне да те резултате учине видљивим, али правилником није прецизирано да ли се извештај мора објавити на сајту или негде другде. У сваком случају, дужне су да о резултатима обавесте савет родитеља и школски одбор, а сваки родитељ има право да тај извештај затражи.
Да ли би било делотворније да сте напавили ранг-листу добрих и лоших школа? Да ли би то подстакло школе да унапреде слабе стране?
– Од оцене коју нека школа добије много је значајнији сам извештај, у којем се описује систем квалитета и шта треба поправити. Јер тројка у малој сеоској и централној градској школи нису исте, пошто нису исти ни услови рада, ученици, кадар…У таквим околностима није у реду да се оне нађу у истом рангу. Неке државе објављују ранг-листе, али лично мислим да то није добро. Вама као родитељу није битно да ли школа у коју иде ваше дете има вишу или нижу оцену од, рецимо, школе у Kрагујевцу. Али је важно да знате шта школа ради добро, а шта би требало поправити.
Најавили сте да ће стандарди квалитета бити ревидирани. Kоји су се стандарди или индикатори у пракси показали непрецизни или тешко мерљиви па их треба мењати?
– Већину стандарда и индикатора можемо да измеримо. Стручна анализа је показала да је наш инструмент добар и релевантан, односно да мери оно што треба измерити. Проблем је у томе што стандарда, а посебно индикатора има превише и што су доста гломазни. Неки стандарди су повезани, па ако је остварен један, логично је да је и други, те их у том смислу треба смањити. Исти оквир примењујемо за све школе, али је он превасходно „кројен“ према општем образовању, па део који се тиче средњег стручног образовања, попут практичне наставе или сарадње са послодавцима, не можемо добро да пратимо. Идеја је и да се оквир квалитета за вредновање рада образовних установа учини осетљивијим за инклузивни приступ образовању, јер имамо резултате истраживања која нам у томе могу бити од користи. Стандради нису зацртани већ треба да прате промене у образовном систему и да се унапређују. Јер ако школе достигну неки стандард логично је да подигнете лествицу.
Весна Стаменић
Извор: Школски портал