Превредна и безвредна. Свима даје шта им треба, осим једној особи – СЕБИ

8 новембра, 2021

Најбоља ствар која јој се десила било је да схвати у каквој је заблуди.


Цели живот брине.

О мами, тати, сестри,брату, баби, деди, рођацима.

Важи за ону добру, свима на услузи.

Кад год коме треба, њу зову.

Ту је за свадбе и сахране.

Све може, оно што други у породици не могу, може она.

Њена леђа су јака.

И живци. И глава.

Дуго није стизала да се пита о томе шта јој треба, довољно је да су други срећни.

Нек смо само живи и здрави, поклопац за све њене тегле у којима је давно, за неко друго време, оставила своје жеље и потребе.

Кад дође ред на њу. Полако.

Искрено, ни не зна шта жели. Сада. Када себи постави то питање, тишина.

Када је питају шта да ти купим, одговара било шта. Али зато зна ко воли слатко, а ко слано, коме је који омиљени колач, а коме воће. Ко воли да се са њим смеје, а коме треба да га саслуша и тугује.

Свима даје шта им треба.

Професионална проценитељка туђих потреба.

Непогрешиви форензичар туђих узрока за тугу и страх.

Спаситељка и помагач.

Добар човек.

Јер то би, мисли она, сви рекли прво о њој.

Бити добар човек, главни је циљ.

Када си добар човек нико не може да ти нађе ману и свуда се уклапаш, мисли.

Да, свуда, осим са собом.

Јер, она свима даје шта им треба, осим једној особи – СЕБИ.

Њу је искључила.

Давно.

Заправо, не сећа се да је икада укљуцила НЈУ. Њој је довољно да други буду срећни, тада мирно спава, каже.

Још онда када је осетила прву кривицу због маминих и татиних свађа, па одлучила да узме ствар у своје руке, осетила је мир што мама није тужна, а тата љут.

Полако је преузимала одговорност за брата и сестру, да не растуже маму и наљуте тату.

Али се брат и сестра нису дали, никада маму нису волели као што је она воли, мислила је.

Ако ја будем добра, мислила је, и учиним све да они буду срећни, породица ће остати на окупу.

Мама би плакала пред њом због тате, а она би се кидала. Ништа не боли тако као мамине сузе због тате.

Никада је нећу напустити, јер ако је ја напустим ко ће бринути о њој?

Ох, али ни ово није фер према тати. Кривила се.

И тако, плалила је светла свима око себе, јер они не могу сами, а она може све, док се њена светла нису угасила.
Док душа није заболела, а онда и тело.

Добрим људима се то не догађа, мислила је.

Где су сада други када мени треба? Задужила их је, мислила је.

И некако је и у овој својој невољи испала бољи човек од њих. Она никог не би оставила како су други њу.

Тада није схватала да су други , у међувремену, изградили своје животе.

Да ни не знају како њој да помогну, јер је она, помажући њима, изградила огроман зид. Зид преко којег ни други, а ни она, неће видети њену усамљеност, престрашеност и неснађеност.

Други, ти исти други, ни не знају да јој требају, јер је цели живот на њеним вратима писало: све могу сама.

Требало јој је пуно рада да схвати да је злоупотребљена, у једног игри која се зове паретнификација.

Постала је родитељ родитељима и тако изгубила ослонац у њима. То је била прва неправда која јој је учињена, а онда је она настављала да ту исту неправду себи цини цели живот, бирајући да се креће у једином оквиру који јој је познат.

Да би детету било безбедно да буде дете, расте и развија се, потребно је да се ослони на родитеље.

Било јој је потребно пуно времена да схвати да се бави другима зато сто се плаши самосталности.

Да живи туђе животе зато сто се плаши свог.

Да толико дуго верује да је изван породице, пер се, безвредна, да је ову болну рану сакрила онде где ју је тешко било наћи, у уверењу да је превредна другима.

Да без ње не могу.

Да су због ње тужни.

Да су, када су љути , љути због ње.

Да је у центру пажње других људи и њихових светова.

Најбоља ствар која јој се десила било је да схвати у каквој је заблуди.

Дошла је кроз муку, али некима је потребно да ударе главом у свој зид да би се сетили да постоје.

Други требају њој, јер их никада стварно није ни имала.

А без других,поузданих других, не мозе да се порасте и изгради свој свет.

Сада само да научи да тражи помоћ, да не чека да је се сете.

Да се она сети себе.

Једино тако се и други могу сетити ње.

Јер ником нисмо вредни ако нисмо себи.

То је основни закон на коме почива свако давање. И примање.

Љиљана Милић

Тренер личног развоја

Извор: PromenaDA

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама