Psihološkinja Milijana Kovačević, koja ima 40 godina iskustva, savetuje roditeljima da ne drže decu pod staklenim zvonom i da ih podstiču da budu samostalna.
Sve je više dece pod preteranom zaštitom roditelja, koja imaju problema tokom školovanja.
Upozorava na to Milijana Kovačević, koja je više od 40 godina bila školski psiholog u Splitu, vodila programe za darovitu decu i usmerila mnoge učenike i njihove roditelje da nađu svoj put kroz školovanje. Prema njenom iskustvu, deca pod preteranom zaštitom ostaju hronično nezrela i nespremna za život. Često je njima i njihovim roditeljima nužna pomoć stručnih službi jer preterana zaštita roditelja dovodi do poteškoća u ponašanju i funkcioniranju njihove dece.
Teškoće u osamostaljenju
“Takva deca najčešće imaju poteškoće u osamostaljivanju. Roditelji im ne ostavljaju dovoljno prostora da mogu sticati lična iskustva, da jačaju, snalaze se, razvijaju životne veštine, socijalizuju se i afirmiraju, stiču samopouzdanje i samopoštovanje… Zbog takvog pristupa postaju sebična, nametljiva, lepljiva i vrlo naporna. Imaju nizak prag tolerancije na frustracije, impulsivna su ili povučena, bojažljiva, emocionalno nestabilna i bez mogućnosti uživljavanja u tuđe doživljaje”, istakla je Kovačević. Na temelju svojih iskustava zaključuje kako i u školi zbog smetnji koncentracije, koje znaju karakterisati njihov nestabilni svet, prezaštićena deca teže prate nastavu i svladavaju gradivo. Vezano s tim, postižu niže rezultate od stvarnih mogućnosti.
“A oni iz hiperaktivne varijante prezaštićene dece često ometaju nastavu i ponašaju se klovnovski kako bi privukli pažnju na sebe i bili u centru pažnje, ne mogu odgoditi reakcije, niti čekati red. Moraju reći svoje odmah i sad. Takve osobine i karakteristike ponašanja dovode ih u sukob s vršnjacima i izlažu neodobravanju i kritici odraslih. A povučena prezaštićena deca potpuno se izgube u složenim školskim zahtevima”, dodala je Kovačević. Ova pojava je manje izražena, tvrdi psiholog, u porodicama s više dece, u kojima svako dete dobro zna što može i od koga dobiti te što samo treba dati i doprineti.
“U porodici s više dece uloge su jasno podeljene i svako dete zna gde mu je mesto. Moju školu pohađala su deca iz desetočlane porodice”, navodi Kovačević.
“Svi su bili sjajni. Odlično su učili, bili odgovorni, veseli, kulturni, pažljivi, pristojni, puni razumevanja za druge i uvek spremni pomoći. Bilo je sedam dečaka i jedna devojčica. Ovog me leta jedan od njih do suza ganuo načinom na koji me pozdravio na plaži”, ispričala je Kovačević, koja je radni vek lani završila. Pojava prezaštićene dece, a samim tim i “helikopter roditelja”, kako ih se naziva na zapadu, jer radi se o onima koji stalno obleću oko potomaka, prema mišljenju Kovačevićeve, zadnjih se godina povećava. Stručni saradnici u školama često se susreću s ovom problematikom, ali im nije nimalo jednostavno to rešavati jer roditelji nisu spremni na saradnju i znaju biti i neugodni, posebno ako su psiholozi ustrajni u nameri rešavanja problema.
“Ako je roditelj uočio poteškoće, suočio se s njima i sarađuje, želeći da reši probleme, doista se može pomoći. Imala sam puno svetlih primera u svojoj praksi. Sećam se jedne samohrane majke. Ne samo da je sarađivala sa stručnom službom, učiteljicom, nego je uspela ostvariti i kvalitetan odnos sa porodicom bivšeg supruga, od kojeg nikad i nije bilo neke koristi. Sve to omogućilo je savladavanje poteškoća koje je njin dečak razvio u košmaru neuspešnog braka i prezaštitničkog ponašanja nekih članova porodice prema njemu”, prisetila se Kovačevićeva.
“Roditelj prvo treba da osvesti činjenicu da je u zamci, a onda da traži rešenja. Bitno je odgajanje bez straha i skladno karakteristikama deteta”, kazala je Kovačević
Izvor: klokanica