Једном је један друг, а крајње ћу парафразирати, написао статус на друштвеној мрежи о томе како би озбиљно платио за решење емотивног распадања при вођењу детета, које то не жели, у обданиште. Негде у то време, на другом крају града и његова другарица је била спремна да да много више од новца за „решење емотивног распадања“ кад је њено дете било у питању.
Њен дечак није имао проблем са одласком у вртић, али је његова мајка тих дана имала проблем са „емотивним распадањем“ на путу до вртића сваког јутра када би га водила. Увек спреман за дружење са другарима, њен син је волео да одлази у школицу. И мајка је волела да га води јер је знала да ће му тамо најсигурније скренути мисли са оних најтананијих дечијих осећања, помешаних са грижом савети за коју не зна ни шта значи, љубави према родитељима и недостатку једног од њих у његовом животу. А све је почело безазлено.
Петак поподне, једна уобичајена свађа, телефоном, да нико не чује, да се дете не траумира – мајка с једне стране жице гунђа, отац се са друге стране јогуни, решења наравно нигде. Мајка док спушта слушалицу већ и заборавља шта је оцу хтела да објасни, и по ко зна који пут у томе није успела. Следећег дана, као и обично, мајка је очекивала да ће отац каснити да дође по дете и одради свој једнодневни ритуал са њим. Међутим, дечак то није очекивао – он је имао обећање да ће тата доћи таман кад он устане, да га тата носи на раменима кроз град, да иду у зоолошки врт и хране Смокијем слонове (иако се то: „Мама, знаш, не сме“), возе се у луна парку Калемегдана где тата увек победи сву осталу децу у вожњи аутићима.
Док је мајка спремала доручак, дечак се обукао – „Нећу да једем, чекам тату, тата ће ме водити на пицу“ инатио се. „Мама, идем и да се обујем“. Пробала је да га спречи и објасни му да је још рано, иако је 10х већ давно прошло, да ће тата можда каснити јер му је „нешто искрсло са послом“, али дечак није био спреман за било какво одступање од плана.
То је био његов дан са татом – тако редак, тако непроцењив.
Са великом жељом а још већом неспретношћу трогодишњака обукао је и јакну. „Мама, ја сам спреман, сад ће тата доћи. Чекаћу га у ходнику, да га уплашим кад уђе, да му кажем „БУ““.
Пролазе минути, за дете, дуги као године:
“Мама, сад ће тата. Ја ћу да му отворим“
„Добро, мили, али мислим да ће тата мало да закасни.“
Мајка већ панично шаље смс-ове са питањима што га нема, када стиже, објашњењем да је дете спремно, нестрпљиво чека пред вратима… Нема одговора, и све је јасно, и није први пут, и није ни последњи. Дечак скакуће по ходнику. „Мили, тата се јавио и рекао да не може доћи, хајмо ја и ти у град. Доћи ће сутра сигурно“, лаже мајка.
„Нећу! Нећу са тобом, хоћу са татом! Ти си мала и не можеш да ме носиш. Не волим те, бежи! Хоћу тату, рекао је да ће доћи. Хоћу мог тату, нећу тебе! Чекаћу га, рекао је да ће доћи. Пусти ме“, грца.
Бесно трескајући ногама о под, улази у своју собу, узима пластичну кутију са алатом коју је добио од оца за неку нову годину, забрундан у број већу јакну, враћа се на место свог чекања, седа на кутију, тик поред врата. „Доћи ће!“ Пролази сат, па још један, па још један. Мајка га не дира. Можда је и време, мисли у себи, да прегрми неиспуњемо очекивање, да сам, тако мали проба да схвати да … не зна ни сама шта.
Након пар сати, видно изморен устаје са кутије, скида се и налази уточиште у дедином крилу. Деда сломљен на ивици суза, али не да се матори, мења тему и почиње да му прича о неким жирафама са телевизије које једу неко посебно лишће… Док га деда мази по глави, обојица заспивају.
Мајка не плаче.
Мајка никад не плаче.
Живот наставља нормалним током, пролази једна радна недеља, јутарње лудило, спремање наврат нанос, трчање до вртића, љубљење на вратима собе… рутина. ЊЕГА не спомиње. Долази друга недеља, имају испуњен живот, гомилу другара, паркић у коме се играју док не падне вече, планове за море, имају све… Од ЊЕГА ни трага ни гласа. Ни дечак га не спомиње. Њега не спомиње.
АЛИ, на путу од куће до обданишта, сваког јутра, на истом месту, оном између пекаре и такси станице, дечак говори исту реченицу:
„По Луку је тата јуче дошао у вртић. Лука има тату. Луку његов тата воли.“
„Јуче је по Николу дошао његов тата, а по мене увек долазиш ти. Николу је тата носио на раменима“
„Филипов тата је јуче…“
Сваког јутра на истом месту, пуна два месеца дечак је изговарао исту реченицу а мајка је сваког јутра на путу до вртића, негде између пекаре и такси станице, остављала по један свој распаднути део. Осећала је, иако би баш на том потезу почињала да заговара дечака на неке друге теме, да јој ниче по један сед прамен косе баш ту – између пекаре и такси станице. Када више није остало делова који би се распали и косе која би поседела, стигао је смс. Дошао би по дечака, да га види, одљутио се, шта ли. Мајка није одговорила на поруку. Седела је уз дечаково узглавље избезумљена наредне две ноћи, сабирајући свој понос, бес, дечакове ране, чежњу и патњу. Одузимала, сабирала, борила се са собом и против себе и одлучила.
Сутрадан су дошли по дечака. Одвели су га отац, брат и сестра по оцу. У нормалној ситуацији, дечак би се од среће на сам поглед на та тако вољена лица упишкио од радости. Мајка није могла да их погледа, деда га је испратио. Вратили су га након два дана.
Дечакова сестра, већ велика скоро пунолетна девојка, је на вратима носећи га поспаног уз степенице рекла: „Маки, он два дана није проговорио са нама. Само је ћутао. Никад није био овакав. Није хтео ни да ме загрли, ништа није хтео.“ плакала је.
Мајка је слегла раменима. Мајка је схватила – деца немају начин да казне родитеље за њихове глупости, мали су и нејаки, не могу ни да нас бију нити смеју да вичу на нас, али могу да ћуте.
Могу да нам својим ћутањем покажу своју малу муку, своје неиспуњено поподне у луна парку, своју непоједену пицу коју је баш тата купио, своје сате проведене у нади да ће зазвонити интерфон или да ће се тата појавити на вратима собе обданишта.
Отац више никада није закаснио, ни сат, ни дан, ни месец, дечаково ћутање га је постидело и унизило. И мајку је постидело.
Извор: lolamagazin.com