Многи, заправо, не знају да у Београду постоји школа „Др Драган Херцог“, која носи име по погинулом младом лекару, хуманисти. Био је дечји лекар у мисији Југословенског Црвеног крста, у Бијафри, где је погинуо током грађанског рата 1968. не желећи да напусти своје пацијенте.
Ова школа основана је 1969. године, а њени ученици су сва деца која због здравствених проблема, привремено или трајно, нису у могућности да похађају своје матичне школе. Настава се одвија у 11 београдских дечјих болница, као и у домовима ученика. Осамдесет наставника широм Београда свакога дана посећује болничке собе и домове деце на лечењу и тако образовање чини доступним сваком детету. Овакав начин рада је јединствен на територији Републике Србије.
Здравствени проблеми са којима се сусрећу ученици ове школе су разноврсни и, нажалост, углавном сложени (малигне болести, дечја и церебрална парализа, мишићна дистрофија, обољења кичменог стуба, различите врсте повреда, аутизам, психички проблеми), због чега је различито и време њиховог задржавања у школи – од неколико дана (док су на лечењу у некој од болница) до више година.
Сходно томе, један део наставника сада радио је са децом оболелом од Ковида. Међу њима је и учитељица „из црвене зоне“ Биљана Дробњак.
„Настава се одвија у болничким собама. Деца су различитих узраста и разреда. Раде по уџбеницима различитих издавача, што значи да у истом предмету, могу да раде потпуно различите области. На основу тих података, припрема се индивидуални материјал. Свакодневно спроводим праћење и напредовање ученика, кроз интерну евиденцију. Трудим се да наставу прилагодим потребама сваког детета водећи рачуна о стању њиховог здравља, дужини боравка у болници, личним карактеристикама и способностима детета. Тачно је да није увек лако, али кад знате да, у том моменту, од вас зависи образовање ове деце, други мотив вам није потребан.“
Биљана каже да је рад са децом којoj је у том тренутку здравље нарушено посебан изазов.
Како објашњава, први контакт је најважнији. Треба стећи дететово поверење, привући га да схвати да то што постоји школа у болници, може само да му помогне јер квалитетно проводи време и лако ће се укључити у наставни процес матичне школе, кад се врати својој кући.
„Наравно да је тешко, кад год видите дете у болничкој соби не можете бити равнодушни, поготово код деце која су на дужем лечењу, као на одељењу туберкулозе.“
Наставник у болници је увек више од просветног радника. Учитељица је и подршка и снага и вера да ће болест остати иза детета. Са осмехом и речима подршке, учитељица превазилази сопствене емоције и детету даје наду у скорији повратак у редовно окружење.
О раду у црвеној зони и томе да се за улазак посебно припрема каже да је отежавајућа околност и за децу и за њу, али се труди да заштитне мере које предузимају не утичу на сам квалитет наставе.
„У креирању подстицајне средине за игру и учење, умногоме ми помажу године искуства у раду са децом на болничком лечењу и тимски рад са васпитачицама ПУ „Савски венац“, које такође раде у дечјој болници. Простор у коме бораве деца оплемењујемо и прилагођавамо амбијенту кућне средине (колико то здравствени прописи дозвољавају). Такође, кроз позитиван приступ деци и родитељима и организоване активности за превазилажење стреса и непријатних интервенција, стичемо поверење код деце, а самим тим и мотивацију за сарадњу и учење.“ – каже Биљана.
У разговору с нама није заборавила да напомене професионалност и изузетну посвећеност особља дечје болнице у којој ради.
„Без одличне, беспрекорне сарадње са болничким особљем, мој рад са децом био би много тежи. Овим путем бих желела да се захвалим целокупном особљу Дечје болнице КБЦ „Драгиша Мишовић“, на несебичној подршци и разумевању јер поред обимног посла, мисле и на добробит деце.“ – закључује Биљана.
Биљана је једна, не од 80, већ од хиљаду наставника широм Србије који раде са децом у тешкој ситуацији. Неки од њих су болесни, други су сиромашни, неки имају сметње у развоју или тешку породичну ситуацију. Гледати сваког дана дете коме не можете да помогнете онолико колико бисте желели – слама срце. И то је само једна од ствари која посао наставника чини једним од најтежих на свету. Али кад успете да им измамите осмех или радост, онда постаје најлепши на свету.