Svedoci smo odrastanja nove generacije, potpuno drugačije od one koja je svoje tinejdžersko doba živela pre dvadeset godina ili čak pre samo deset. Internet, društvene mreže, video-igre, Instagram, Snepčet i ostale aplikacije koje mladi danas koriste izvršile su neverovatan uticaj na način njihovog odrastanja.
Dobra vest jeste da se deca, zapravo, uopšte nisu promenila. Deca su deca, ista kao što smo mi bili u njihovim godinama, s tom razlikom što smo mi danas kao roditelji pred većim izazovom i u stalnoj potrazi za novim sadržajima i načinima na koje mogu kvalitetno da provedu slobodno vreme. Pametni telefoni, društvene mreže, mediji koji agresivno nameću pogrešna merila vrednosti oštra su konkurencija s kojom se treba izboriti.
Ipak, sigurni smo da u našoj deci postoji želja da se nečemu iskreno posvete i da je samo potrebno prići im na pravi način i usmeriti ih na pravu stranu. Zato roditelji i nastavnici svakako nešto mogu i moraju da urade kako bi zainteresovali mlade da podignu pogled s telefona.
Koliko, recimo, pozorište u tome može da pomogne ili … kada ste poslednji put videli tinejdžera da ide u pozorište? Zapravo, bolje pitanje je – kada ste čuli da se negde daje predstava za tinejdžere?
Na tu temu razgovarali smo s Dianom Kržanić Tepavac, glumicom i pozorišnim pedagogom, predsednicom Udruženja za razvoj pozorišta za decu i mlade ASITEŽ Srbija, i Milenom Depolo, dramskom spisateljicom i članicom Izvršnog odbora ove organizacije. One su u okviru jedne programske linije ASITEŽ-a koja se bavi razvojem i afirmacijom domaće dramske literature realizovale projekat pod nazivom Priče s malog odmora. Rezultat ovog projekta jeste zbirka kratkih dramskih tekstova koje su mladi dramski pisci pisali baš za mlade, a koja je objavljena u izdanju izdavačke kuće Kreativni centar. One veruju da će tekstovi nastali tokom zanimljivog procesa ulaska mladih dramskih autora u školu i njihovog susreta sa svojom publikom poslužiti kao odlična inspiracija i podrška nastavnicima za rad sa đacima u okviru dramskih sekcija i kao osnova za školske predstave.
Predstavite nam ukratko asocijaciju ASITEŽ Srbija i ovaj projekat?
Udruženje za razvoj pozorišta za decu i mlade ASITEŽ Srbija deluje u oblasti profesionalne pozorišne umetnosti za decu i mlade u Srbiji i okuplja gotovo šezdeset članova, među kojima su naša najznačajnija pozorišta za decu, institucije i festivali, pozorišne grupe i pojedinci, umetnici i pozorišni stvaraoci. Organizacija svojim programima i projektima promoviše pozorišnu umetnost za mladu publiku, podstiče i prati njen razvoj, afirmiše pozorišno stvaralaštvo i stvaraoce na domaćoj i internacionalnoj sceni sa ciljem da svojim ukupnim delovanjem utiče na promenu stava prema pozorišnom stvaralaštvu za mladu publiku i sa uverenjem da svojim delovanjem doprinosi opštoj boljoj slici kulturnog razvoja u svojoj sredini.
Jedna programska linija ASITEŽ -a Srbije okrenuta je razvoju dramske literature, bogaćenju dramske baštine i podsticanju interesovanja mladih dramskih pisaca za pozorište za decu i mlade. Na toj liniji je nastao projekat Priče s malog odmora, čija je osnovna zamisao bila da se grupa sasvim mladih pisaca susretne sa svojom publikom u jednom procesu međusobnog propitivanja putem niza radionica realizovanih u okviru redovne nastave srpskog jezika. Kako mladi pisci nisu imali nikakvog prethodnog radioničarskog i pedagoškog iskustva, prvo su i sami prošli kroz radionice s Mašom Avramović, pedagoškinjom, i Milenom Bogavac, dramskom spisateljicom. Zatim smo se obratili dvema osnovnim školama Vladislav Ribnikar iz Beograda i Bratstvo-jedinstvo iz Pančeva i dobili njihovu dragocenu podršku. U njima su ovi mladi pisci radili sa odeljenjima šestaka i sedmaka gotovo mesec dana. Bilo nam je važno da mladi autori osete jezik nove generacije i način na koji se mogu pozorišnim sredstvima obratiti tinejdžerima, ali i da učenici uključeni u ovaj projekat steknu drugačiji doživljaj pozorišta, u kojem imaju i sami udela, i da im to iskustvo donese novo interesovanje za pozorište.
Ko su mladi pisci čija su dela završila u knjizi? Kako ste ih birali?
Autori komada koji su objavljeni u knjizi Kreativnog centra bili su u vreme početka ovog projekta studenti dramaturgije ili tek diplomirani dramaturzi sa FDU u Beogradu: Staša Petrović, Milica Kostić, Mina Ćirić, Pavle Lazarević i Filip Jokanović. Šesta autorka, Irina Subakov, diplomirala je dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Poziv za radionicu koji je ASITEŽ Srbije uputio studentima ovih akademija bio je otvoren, tako da se pre može reći da su pisci ti koji su izabrali nas, što nam je veoma značilo u daljem radu. To što je izbor da učestvuju u našem programu bio samo njihov, kao i to što su imali svu slobodu u pogledu izbora teme, načina i forme rada, činilo je proces kvalitetnijim, sadržajnijim, ali i lakšim i prijatnijim za sve učesnike.
Da li mladi danas zaista nedovoljno vremena posvećuju kulturi i obrazovanju, konkretno pozorištu? Zašto su danas po Vašem mišljenju mladi nezainteresovani za pozorište i na koji način to promeniti?
Pozorišno iskustvo započinje mnogo pre odlaska na predstavu i u njega ga uvodi odrasla osoba koja je odabrala predstavu za malog gledaoca. Da li je roditelj ili nastavnik taj koji dete vodi u pozorište – ne pravi razliku, jer i roditelj i nastavnik mogu da pripreme dete na doživljaj.
Donka Špiček je uvek napominjala koliko je za dete važna priprema i sve ono što sledi nakon odgledane predstave. Mislila je, pre svega, na roditelje koji treba da iskoriste odlazak u pozorište za razgovor s detetom, prvo, kroz pripremu na sadržaj pre predstave i, drugo, kroz ponovno proživljavanje sadržaja, razmenu emocija i utisaka koje su izazvale slike, zvukovi, reči, atmosfera. To je naročito važno kada je reč o deci mlađeg uzrasta kao deo ukupnog doživljaja i kao dobra podloga za kvalitetan odnos na relaciji dete–roditelj, a kasnije i na relaciji učenik–nastavnik. Deca starijeg uzrasta gube taj dragoceni deo ukupnog doživljaja jer se smatra da ona već znaju gde idu i šta da očekuju. To i jeste ono što nedostaje i ono što može biti ključno u tome da dete, kada poraste, bude i dalje zainteresovani gledalac, sagovornik umetnika na sceni.
Putem onoga što će doživeti u zaštićenom svetu kakvo je pozorište, svetu koje mu na manje bolan način pomaže da iskusi i promišlja realnost oko sebe, dete će se pripremiti za veliki svet koji ima pred sobom.
Šta biste predložili roditeljima, na kakve i koje aktivnosti da usmere tinejdžere kako bi ih zadržali na „pravom putu“ u vremenu kada je vaspitanje postalo istinski izazov?
Teško da će se dete opredeliti za odlazak u pozorište, bioskop ili za čitanje ukoliko ne odrasta u sredini u kojoj je to uobičajeno. Deca su odraz nas samih. Zato bih i roditelje pozvala da i sami češće učestvuju u kulturnom životu grada, možda će tako imati više tema za razgovor sa svojim detetom. Kada je reč o izboru konkretnih aktivnosti, one nažalost nemaju istaknuto mesto u medijima, pa je potrebno dodatno se potruditi da se takve aktivnosti pronađu, ali je to sasvim moguće. Jedna od njih jeste i program pod nazivom Mali pozorišni eksperti, koji takođe organizuje ASITEŽ Srbija.
Kakav je tu zadatak nastavnika? Poznato je da su im obaveze takve da teško uspevaju da ispredaju programom predviđeno gradivo, pa je neki dodatni rad često misaona imenica. Čak i kada imaju vremena i volje, kako probuditi interesovanje kod dece?
Posao nastavnika nosi veliku odgovornost rada s mladima i podrazumeva neprekidno davanje. U kojoj je meri nastavnik spreman da izlazi van nastavnog programa i broja časova zavisi i od same prirode svakog nastavnika ponaosob, od njegovih ličnih interesovanja, motiva.
Neko poseduje ogromnu prirodnu energiju kojom privlači, drugi svojom prirodom zadobija veliko poverenje svojih učenika, treći svojim jasnim i strogo postavljenim principima uživa poštovanje, tu su i oni koji nemaju nikakvu potrebu da se decom bave van same materije koju predaju, često na način koji nije atraktivan današnjem detetu. Te različitosti ne znače da je neki nastavnik manje vredan, a drugi više, u krajnjoj liniji i različitost pristupa i modela rada nastavnika dobra je priprema deteta za život. Brine nas, u stvari, onaj slučaj kada oni koji žele da unapređuju svoj način rada nisu nedvosmisleno podržani za početak od kolektiva u školi, pa sve do odgovarajućih institucija koje će njihov rad prepoznati i stimulisati.
Istina je da je školski program previše obiman i zastareo, pa je teško motivisati učenike da ga u potpunosti isprate i baš zato je potreban dodatni trud da bi se on učinio zanimljivijim. Ono što je sigurno jeste da mladi vole i žele (imaju i pravo) da neko čuje njihovo mišljenje, da budu ravnopravni učesnici u razgovoru a ne samo nemi „četvrti zid“ koji hvata beleške na času, a onda zabeleženo gradivo reprodukuje bez tačke i zareza. Dakle, interesovanje dece se budi tako što ih pitamo za mišljenje, tako što od njih očekujemo da učestvuju, a ne samo da posmatraju.
Da li planirate još sličnih projekata?
Planiramo, na naše veliko zadovoljstvo. Postoji mogućnost da se saradnja s Kreativnim centrom nastavi i da Priče s malog odmora prerastu u ediciju. Zato s pažnjom osluškujemo reakcije na ovo izdanje i pravimo beleške koje će nam pomoći da svoj rad još unapredimo. Pored toga, ASITEŽ Srbija nastavlja svoj sveobuhvatni rad na unapređenju pozorišta za decu i mlade, kao i boljem pozicioniranju celokupne kulture namenjene ovoj ciljnoj grupi. Taj posao je znatno lakši uz partnere i saradnike kao što je Kreativni centar.
Intervju vodila A. C.