Адолесценција је период између детињства и одраслости који са собом доноси низ биолошких и психолошких промена код младих особа, како данас волимо да их назовемо – тинејџера. Обележена је формирањем властитог идентитета који је изразито значајан за даљи развој личности. Забринутост због пораста насиља, нарочито међу младима, покушава се објаснити различитим факторима. Ова тема и догађаји који као крајњи исход имају неки вид насиља су на жалост све присутнији у медијима, а решења је, чини се све мање. Ипак, важно је са овим проблемом упознати се на све могуће начине. Највреднија ствар коју данас можемо поседовати јесте здрава и корисна информација.
Постоје многобројни узроци агресивног и насилног понашања деце и адолесцената који се повезују са њиховом личношћу, породичним, школским, друштвеним и другим утицајима.
Резултати различитих педагошких, социолошких и здравствених истраживања показују да деца и млади који већ у раној животној доби конзумирају алкохол, дроге, опијате, цигарете, који беже или напуштају школу, насилни су према себи и другим особама, склони скитњи, раном ступању у интимне сексуалне односе, представљају популацију изложену многим ризицима, као и последицама за њихово здравље, постигнуће и укупни развој. Такве личности су проблем, пре свега себи, а затим и целокупном окружењу. Породица и школа (васпитачи, наставници, педагози, психолози) имају према деци један од главних васпитних задатака, а то је пружање подршке у њиховом сазревању.
О томе какве новости су нам научна истраживања на ову тему донела, сазнајемо од наше саговорнице Тамаре Драгојевић, асистенткиње на Филозофском факултету у Новом Саду, на одсеку за педагогију. Вршећи анализу ранијих и новијих истраживања о овој теми, Тамара износи следећа сазнања, нуди предлоге за адекватан приступ овом проблему, као и мере превенције у борби против ризичног понашања код младих:
„За почетак треба истаћи чињенице до којих се путем дугогодишњих истраживања дошло, а то су подаци да је ризично понашање присутније код младих припадника мушког пола, и да је најчешћи и примарни облик ризичног понашања конзумирање алкохола. Разлог због ког се припадници мушког пола лакше упуштају у ризичне активности јесте у извесној мери и начин васпитања мушке деце, као и виши ниво толеранције на негативне облике понашања мушког пола уопште, у односу на исто то понашање код припадница женског пола. Међутим, када говоримо о превенцији ризичног понашања младих, свакако да је важно радити на побољшању квалитета и перспективе живота младих особа, али и на унапређивању стручности специфичних програма примарне превенције ризичних понашања. Такође, било би пожељно организовати друштво за рано препознавање симптома и откривање ризичних понашања.
Дакле, мере превенције у нашим школама постоје, али је проблем што пре превенције долази до интервенције. Нужно је да више радимо и бавимо се превенцијом како се неки облици ризичног понашања не би развијали. Веома је комплексно и незахвално неког ученика аутоматски етикетирати као ризичног, јер је сама адолесценција период бурног развоја и промена. Важно је да примећујемо неке разлике у понашању, јер су обично те разлике у понашању први сигнал за потенцијално ризично понашање. Наравно, некада те промене могу бити само израз бунта, али је зато неопходно да познајемо ученика како бисмо знали да ли је то нека краткотрајна фаза или нешто што претендује да постане ризично понашање. Свакако да би то прво требало да препознају родитељи адолесцента, наставник, али и сви они који су у непосредном контакту са учеником. Никако не бисмо смели да занемаримо потиштеност ученика.“
Као могућност за превенцију ризичног понашања код младих, саговорница предлаже:
„Било би пожељно креирати различите активности за адолесценте и свакако да би било добро реализовати радионице које ће их усмерити на неке подстицајне активности, радионице на тему развијања позитивних ставова и одупирањa вршњачком притиску. Поред тога, требало би их упознати са здравим стиловима живота, али и организовати културне и спортске активности у школи.
Наравно, у свему томе, никако не бисмо смели занемарити родитеље. Наиме, било би пожељно осмислити различите трибине и предавања за родитеље на тему ризичних облика понашања младих, јер је континуирана сарадња са родитељима неопходна како бисмо помогли младима у ризику. Дакле, потребно је понудити што више просоцијалних активности како би млади имали позитивне примере. Али оно што је врло често ван домашаја школе, наставника, родитеља јесу друштвене мреже и ризици који постоје у том свету. Неопходно је да са младима говоримо о адекватном коришћењу друштвених мрежа и потенцијалним последицама коришћења истих. Важно је да младима напоменемо да све оно што напишу на друштвеној мрежи, а односи се на вређање других, узнемиравање, може да има и фаталне последице. Такође, важно је да са младима разговарамо о томе на који начин користе друштвене мреже, ко су им узори, кога следују на некој друштвеној мрежи.
Не можемо забранити употребу друштвених мрежа, јер сама употреба друштвених мрежа нужно не подразумева ризично понашање. Наиме, уколико млади знају које све последице може изазвати њихово понашање на некој друштвеној мрежи претпоставља се да ће онда и више водити рачуна о употреби неке друштвене мреже. Приликом креирања профила на друштвеним мрежама, млади имају могућност да развијају начин на који виде себе, као и начин на који желе да их виде други. Позитивна социјална школска клима представља важан протективни фактор у случају дигиталног насиља“, закључује Тамара Драгојевић.
Интервју водила: Милица Пантић, мастер педагог