Да школа није заједница каква би требало да буде, да то већ дуго није место на које деца и наставници иду с радошћу и усхићењем, није никаква тајна. У подкасту Агеласт на ову тему је говорио и проф. др Александар Бауцал, осврнувши се и на то које су то препреке због којих школа данас није место добре заједнице.
”У неком претходном, социјалистичком систему школа је имала неки ауторитет, иако је питање одакле је он потицао, да ли од идеолошке структуре или од нечег другог. Ипак, та школа је била неко место где су се ученици, родитељи, наставници поштовали, где је постојала сарадња. Чињеница је да су и тад постојали одређени сукоби у вези са оценама, али су се они решавали у тој атмосфери међусобног поштовања и поверења.” – присећа се проф. Бауцал.
Каже да је тад постојала и шанса за наставника и учитеља да боље упознају своје ученике и прилике у којима они живе, па и да то узму у обзир и да их подрже.
”То тад, уз своје мане, јесте било нешто што личи на добру заједницу иако се не може рећи да је то била у пуном смислу. Тај идеолошки систем у ком смо живели је пропао, ми смо имали 10 година ратова, санкција, изолације, једног времена у ком је насиље било начин живота. После тога смо ушли у транзицију и ми ни дан данас не знамо тачно какво друштво желимо да изградимо.” – казао је проф. Александар Бауцал.
То се, тврди, одражава и на школу и њено функционисање.
”На школу се више не гледа као на нешто што деци обезбеђује будућност. Ми смо сад школу паркирали на неки слепи колосек, не знамо шта бисмо с њом нити чему служи и онда је врло тешко да се у тој школи дешава нешто смислено. Тако да бих рекао да је школа можда симболички у нашем друштву већ одавно затворена, само што многи људи сваког дана оду на то место и као нешто реализују.” – отворено каже је професор Бауцал.
Говорећи о реформама образовања које памти модерно друштво, он тврди да су то били покушаји да се направи нека структура, али је проблем што су саме реформе стално мењане и непрестано се са доласком нових људи све почињало испочетка.
”Због тога и наставници који су можда имали ентузијазам су се више пута покретали, били мотивисани, па би се угасили, многи вероватно сагорели у таквим ситуацијама.” – сматра професор Филозофског факултета.
Као трећи проблем, Бауцал наводи и то што је систем почео да реагује кроз контролу.
”Министарство је онда пробало да уреди поступке свих актера у школи, кроз процедуре, правилнике, а када то не делује иде се на микроменаџмент. Како је све кренуло са правилницима, једног дана ће то имати 1000 страна где ће бити описан сваки детаљ и корак у свакој ситуацији: ’онда се наставник насмеје од уха до уха и каже добар дан’… Заправо је спољашња регулација раздвојила актере у образовању.” – објашњава Александар Бауцал.
Како је објаснио, управо је та спољашња регулација створила устројство у ком се наставници труде да не искоче из те улоге која им је прописана.
”И онда, гледајући да се уклопе у тај калуп, у ту улогу која им је прописана, наставници заборављају на сарадњу и са ученицима и са својим колегама. А ученици, наравно, не виде смисао образовања и они ту одигравају своју улогу и не осећају се добро, док се родитељи боре за оцену која је заправо генератор проблема. И та три природна актера, учитељ, родитељ и ученик би требало да међусобно једни за друге имају поштовање и поверење па да се на основу тога решавају проблеми који се појаве, а не на основу некаквих папира и процедура. Јер, све те процедуре удаљавају људе.” – тврди Бауцал.
Додаје да, заправо, у многим школама које јесу добре заједнице нико неће погледати правилник да би нашао решење за неку ситуацију, а они у ствари одлично управљају неким проблемима које у другим школама можда изазивају инциденте.
Према истраживању које је спровео тим аутора Мајске платформе, око 10% деце доживело је, поновљено злостављање у периоду од неколико месеци прошле године. И ту се, појаснио је Бауцал, не убрајају случајеви мањег вербалног насиља, већ само оно озбиљније. Процене које су дали је да међу ученицима има отприлике 8% оних који су виновници злостављања.
”Можда 8% не звучи као велики проценат, али то је око 50.000 деце. Оно што је важно да знамо је да су и ти насилници такође у највећем броју случајева заправо жртве. Јер ни они нису насилници јер им је то у генима. То су деца која имају неке услове у којима живе и у којима можда и сами трпе насиље. Ми се тиме уопште не бавимо, све гурамо под тепих, па нас неки озбиљни инциденти на то подсете.” – упозорио је Александар Бауцал.