Da škola nije zajednica kakva bi trebalo da bude, da to već dugo nije mesto na koje deca i nastavnici idu s radošću i ushićenjem, nije nikakva tajna. U podkastu Agelast na ovu temu je govorio i prof. dr Aleksandar Baucal, osvrnuvši se i na to koje su to prepreke zbog kojih škola danas nije mesto dobre zajednice.
”U nekom prethodnom, socijalističkom sistemu škola je imala neki autoritet, iako je pitanje odakle je on poticao, da li od ideološke strukture ili od nečeg drugog. Ipak, ta škola je bila neko mesto gde su se učenici, roditelji, nastavnici poštovali, gde je postojala saradnja. Činjenica je da su i tad postojali određeni sukobi u vezi sa ocenama, ali su se oni rešavali u toj atmosferi međusobnog poštovanja i poverenja.” – priseća se prof. Baucal.
Kaže da je tad postojala i šansa za nastavnika i učitelja da bolje upoznaju svoje učenike i prilike u kojima oni žive, pa i da to uzmu u obzir i da ih podrže.
”To tad, uz svoje mane, jeste bilo nešto što liči na dobru zajednicu iako se ne može reći da je to bila u punom smislu. Taj ideološki sistem u kom smo živeli je propao, mi smo imali 10 godina ratova, sankcija, izolacije, jednog vremena u kom je nasilje bilo način života. Posle toga smo ušli u tranziciju i mi ni dan danas ne znamo tačno kakvo društvo želimo da izgradimo.” – kazao je prof. Aleksandar Baucal.
To se, tvrdi, odražava i na školu i njeno funkcionisanje.
”Na školu se više ne gleda kao na nešto što deci obezbeđuje budućnost. Mi smo sad školu parkirali na neki slepi kolosek, ne znamo šta bismo s njom niti čemu služi i onda je vrlo teško da se u toj školi dešava nešto smisleno. Tako da bih rekao da je škola možda simbolički u našem društvu već odavno zatvorena, samo što mnogi ljudi svakog dana odu na to mesto i kao nešto realizuju.” – otvoreno kaže je profesor Baucal.
Govoreći o reformama obrazovanja koje pamti moderno društvo, on tvrdi da su to bili pokušaji da se napravi neka struktura, ali je problem što su same reforme stalno menjane i neprestano se sa dolaskom novih ljudi sve počinjalo ispočetka.
”Zbog toga i nastavnici koji su možda imali entuzijazam su se više puta pokretali, bili motivisani, pa bi se ugasili, mnogi verovatno sagoreli u takvim situacijama.” – smatra profesor Filozofskog fakulteta.
Kao treći problem, Baucal navodi i to što je sistem počeo da reaguje kroz kontrolu.
”Ministarstvo je onda probalo da uredi postupke svih aktera u školi, kroz procedure, pravilnike, a kada to ne deluje ide se na mikromenadžment. Kako je sve krenulo sa pravilnicima, jednog dana će to imati 1000 strana gde će biti opisan svaki detalj i korak u svakoj situaciji: ’onda se nastavnik nasmeje od uha do uha i kaže dobar dan’… Zapravo je spoljašnja regulacija razdvojila aktere u obrazovanju.” – objašnjava Aleksandar Baucal.
Kako je objasnio, upravo je ta spoljašnja regulacija stvorila ustrojstvo u kom se nastavnici trude da ne iskoče iz te uloge koja im je propisana.
”I onda, gledajući da se uklope u taj kalup, u tu ulogu koja im je propisana, nastavnici zaboravljaju na saradnju i sa učenicima i sa svojim kolegama. A učenici, naravno, ne vide smisao obrazovanja i oni tu odigravaju svoju ulogu i ne osećaju se dobro, dok se roditelji bore za ocenu koja je zapravo generator problema. I ta tri prirodna aktera, učitelj, roditelj i učenik bi trebalo da međusobno jedni za druge imaju poštovanje i poverenje pa da se na osnovu toga rešavaju problemi koji se pojave, a ne na osnovu nekakvih papira i procedura. Jer, sve te procedure udaljavaju ljude.” – tvrdi Baucal.
Dodaje da, zapravo, u mnogim školama koje jesu dobre zajednice niko neće pogledati pravilnik da bi našao rešenje za neku situaciju, a oni u stvari odlično upravljaju nekim problemima koje u drugim školama možda izazivaju incidente.
Prema istraživanju koje je sproveo tim autora Majske platforme, oko 10% dece doživelo je, ponovljeno zlostavljanje u periodu od nekoliko meseci prošle godine. I tu se, pojasnio je Baucal, ne ubrajaju slučajevi manjeg verbalnog nasilja, već samo ono ozbiljnije. Procene koje su dali je da među učenicima ima otprilike 8% onih koji su vinovnici zlostavljanja.
”Možda 8% ne zvuči kao veliki procenat, ali to je oko 50.000 dece. Ono što je važno da znamo je da su i ti nasilnici takođe u najvećem broju slučajeva zapravo žrtve. Jer ni oni nisu nasilnici jer im je to u genima. To su deca koja imaju neke uslove u kojima žive i u kojima možda i sami trpe nasilje. Mi se time uopšte ne bavimo, sve guramo pod tepih, pa nas neki ozbiljni incidenti na to podsete.” – upozorio je Aleksandar Baucal.