– Школа је једно важно место где се подржава развој одређених вредности и, како се сад популарно каже, карактера. Видимо данас колико имамо неких друштвених проблема због онога што некада од миља зовемо „сналажљивост“. Ми смо поносни на ту нашу сналажљивост, али она често подразумева да ми заправо варамо правила игре и остваримо краткорочне губитке, а сви заједно смо на једном великом губитку. – казао је професор доктор Александар Бауцал, говорећи на панелу у оквиру конференције Будућност образовања у Србији – Од идеје до промене.
Како је објаснио, школа је важна као добра заједница не само зато да се они који одлазе у школу, а то су ученици и наставници, осећају добро у тој школи, да учествују у нечему што им неће бити досадно, што их неће оптерећивати, већ је школа као добра заједница важна зато што игра ту значајну друштвену функцију, а то је да деца граде одређене вредности и у школи уче како да живе с различитим вредностима.
– Дакле, школа као добра заједница не подразумева да сви морају бити исти. Ми, у нашим кућама, можемо да имамо различите вредности, да верујемо у различите ствари, али школа као добра заједница треба да буде друштвено место на ком деца уче како да живе с људима који су различити, а да то не постане конфликт, већ квалитет. – казао је проф. Бауцал. редовни професор Филозофског факултета у Београду.
Он је посебно истакао да често заборављамо да приметимо да је за велики број деце вртић или школа прва друштвена институција с којом се срећу.
– И ако дете ту доживи да то није место које њему припада, већ припада неком другом, а да је оно ту нека врста декора, онда ми шаљемо поруку сваком детету да друштво не припада нама. Па се онда чудимо зашто ми, као одрасли, немамо здраву релацију ни са друштвом ни са државом. Јер ми, у ствари, од малих ногу учимо да школа нама не припада. Ја као ученик ту долазим, ту су неки људи који нешто одлучују, ја немам никакав глас, ништа ме нико не пита о томе шта мислим. А ако тако идем у вртић, основну школу, колико већ година, учим да је живот изван мог круга пријатеља једна страна територија која мени не припада и којој ја не припадам. – објаснио је проф. др Александар Бауцал.
Он каже да је врло очигледно колико проблема имамо у друштву јер ни о неким елементарним стварима не можемо да се договоримо и да дискутујемо, што се каже, као људи.
– Овим примерима хтео сам да кажем да школа није и не треба да је сведемо само на оно што је њен педагошки елемент, а то је квалитетно знање или програм, већ треба школе да посматрамо као мале друштвене заједнице које су нам важне да бисмо правили оно што се зове друштвена кохезија. Јер без тога нема ни друштва. – истакао је Бауцал.
Поента образовања, ипак, додаје он, није само у томе да се у школе дође и да тамо свима буде лепо, већ треба да постоји и квалитетно образовање. У том смислу, као циљ се поставља да нам деца буду све компетентнија. Јер, као што смо чули и то знамо, деца ће бити суочена с јако променљивим светом. Онда то значи да ми морамо кроз образовање да им обезбедимо да сутра буду компетентни, да могу да се снађу у променљивим околностима. А да би то могли, треба да развију неке кључне, опште компетенције, које ће им помоћи да управљају својим животом у будућности.
– Да не буде забуне, нове генерације не треба да буду само компетентне, већ и да имају неки континуитет и са претходним генерацијама. И то је један фини баланс који је јако важан. Конзервативци, с једне стране, иду на овај идентитетски део, па се онда боре за то да деца верују у сличне ствари као претходне генерације, али онда изгубе на компетентности. С друге стране, нека друштва која су јако прагматична развијају само компетенције, па онда изостане тај културолошки, идентитетски део. Значи, оно што нам треба јесу разговори о томе како да пронађемо тај фини баланс. – казао је др Александар Бауцал.
И трећа ствар коју је истакао као једнако важан део функционисања школа као заједница јесте праведност.
– Ми имамо, у општој популацији, јако велики број функционално неписмене деце. То значи да, у овом тренутку, та деца су изгубљена за будућност. И то је 40% деце. Ако уђемо у учионицу у којој је 30 ђака, за 12 ђака можемо да знамо да ће имати велике тешкоће у животу.
А шта се, тачно, дешава с децом која су функционално неписмена?
По студијама које су пратиле шта се дешава с децом која су функционално неписмена, она имају много већу шансу да не заврше средње образовање, врло малу шансу да после средње школе наставе образовање, дуже ће чекати посао, чешће ће га губити и теже ће налазити нови.
– Дакле, у овом тренутку, док ми овде седимо, знамо да смо 40% деце ми као друштво изневерили. И то су деца која ће сутра живети око нас. Кад једном одемо у пензију, од те деце ће зависити да ли ћемо ми, рецимо, имати лекаре да нас лече, људе који ће зарадити нашу пензију. И то је само у општој популацији. Ако гледамо децу која живе у условима сиромаштва или у руралним пределима, тај проценат иде до 70%. – казао је Александар Бауцал, иначе психолог.
А како све то изгледа из перспективе те деце?. Шта за њих значи држава и друштво, ако их је оно тако изневерило?
– Ми не можемо причати о друштву ако пуштамо низ воду толики проценат деце. Сви ми у својим породицама имамо неког, или више њих, који су из дубоког сиромаштва, кроз образовање, дошли до шансе у животу. И били одлични грађани, можда доприносили науци, култури, уметности ове земље. А ми сада децу која су сиромашна пуштамо низ воду. Нама је јако важно, посебно с нашом демографском ситуацијом, свако дете и свака особа, а образовање мора бити јако праведно, тако да свако дете кад дође у школу осећа да добија квалитетно образовање јер онда то дете каже – да, ово друштво брине о мени и оно је важно за мене.
– Око тих елемената треба да се договоримо пре сваке будуће реформе. То су нам тачке ослонца за све у будућности. – истиче професор доктор Александар Бауцал.