– Škola je jedno važno mesto gde se podržava razvoj određenih vrednosti i, kako se sad popularno kaže, karaktera. Vidimo danas koliko imamo nekih društvenih problema zbog onoga što nekada od milja zovemo „snalažljivost“. Mi smo ponosni na tu našu snalažljivost, ali ona često podrazumeva da mi zapravo varamo pravila igre i ostvarimo kratkoročne gubitke, a svi zajedno smo na jednom velikom gubitku. – kazao je profesor doktor Aleksandar Baucal, govoreći na panelu u okviru konferencije Budućnost obrazovanja u Srbiji – Od ideje do promene.
Kako je objasnio, škola je važna kao dobra zajednica ne samo zato da se oni koji odlaze u školu, a to su učenici i nastavnici, osećaju dobro u toj školi, da učestvuju u nečemu što im neće biti dosadno, što ih neće opterećivati, već je škola kao dobra zajednica važna zato što igra tu značajnu društvenu funkciju, a to je da deca grade određene vrednosti i u školi uče kako da žive s različitim vrednostima.
– Dakle, škola kao dobra zajednica ne podrazumeva da svi moraju biti isti. Mi, u našim kućama, možemo da imamo različite vrednosti, da verujemo u različite stvari, ali škola kao dobra zajednica treba da bude društveno mesto na kom deca uče kako da žive s ljudima koji su različiti, a da to ne postane konflikt, već kvalitet. – kazao je prof. Baucal. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
On je posebno istakao da često zaboravljamo da primetimo da je za veliki broj dece vrtić ili škola prva društvena institucija s kojom se sreću.
– I ako dete tu doživi da to nije mesto koje njemu pripada, već pripada nekom drugom, a da je ono tu neka vrsta dekora, onda mi šaljemo poruku svakom detetu da društvo ne pripada nama. Pa se onda čudimo zašto mi, kao odrasli, nemamo zdravu relaciju ni sa društvom ni sa državom. Jer mi, u stvari, od malih nogu učimo da škola nama ne pripada. Ja kao učenik tu dolazim, tu su neki ljudi koji nešto odlučuju, ja nemam nikakav glas, ništa me niko ne pita o tome šta mislim. A ako tako idem u vrtić, osnovnu školu, koliko već godina, učim da je život izvan mog kruga prijatelja jedna strana teritorija koja meni ne pripada i kojoj ja ne pripadam. – objasnio je prof. dr Aleksandar Baucal.
On kaže da je vrlo očigledno koliko problema imamo u društvu jer ni o nekim elementarnim stvarima ne možemo da se dogovorimo i da diskutujemo, što se kaže, kao ljudi.
– Ovim primerima hteo sam da kažem da škola nije i ne treba da je svedemo samo na ono što je njen pedagoški element, a to je kvalitetno znanje ili program, već treba škole da posmatramo kao male društvene zajednice koje su nam važne da bismo pravili ono što se zove društvena kohezija. Jer bez toga nema ni društva. – istakao je Baucal.
Poenta obrazovanja, ipak, dodaje on, nije samo u tome da se u škole dođe i da tamo svima bude lepo, već treba da postoji i kvalitetno obrazovanje. U tom smislu, kao cilj se postavlja da nam deca budu sve kompetentnija. Jer, kao što smo čuli i to znamo, deca će biti suočena s jako promenljivim svetom. Onda to znači da mi moramo kroz obrazovanje da im obezbedimo da sutra budu kompetentni, da mogu da se snađu u promenljivim okolnostima. A da bi to mogli, treba da razviju neke ključne, opšte kompetencije, koje će im pomoći da upravljaju svojim životom u budućnosti.
– Da ne bude zabune, nove generacije ne treba da budu samo kompetentne, već i da imaju neki kontinuitet i sa prethodnim generacijama. I to je jedan fini balans koji je jako važan. Konzervativci, s jedne strane, idu na ovaj identitetski deo, pa se onda bore za to da deca veruju u slične stvari kao prethodne generacije, ali onda izgube na kompetentnosti. S druge strane, neka društva koja su jako pragmatična razvijaju samo kompetencije, pa onda izostane taj kulturološki, identitetski deo. Znači, ono što nam treba jesu razgovori o tome kako da pronađemo taj fini balans. – kazao je dr Aleksandar Baucal.
I treća stvar koju je istakao kao jednako važan deo funkcionisanja škola kao zajednica jeste pravednost.
– Mi imamo, u opštoj populaciji, jako veliki broj funkcionalno nepismene dece. To znači da, u ovom trenutku, ta deca su izgubljena za budućnost. I to je 40% dece. Ako uđemo u učionicu u kojoj je 30 đaka, za 12 đaka možemo da znamo da će imati velike teškoće u životu.
A šta se, tačno, dešava s decom koja su funkcionalno nepismena?
Po studijama koje su pratile šta se dešava s decom koja su funkcionalno nepismena, ona imaju mnogo veću šansu da ne završe srednje obrazovanje, vrlo malu šansu da posle srednje škole nastave obrazovanje, duže će čekati posao, češće će ga gubiti i teže će nalaziti novi.
– Dakle, u ovom trenutku, dok mi ovde sedimo, znamo da smo 40% dece mi kao društvo izneverili. I to su deca koja će sutra živeti oko nas. Kad jednom odemo u penziju, od te dece će zavisiti da li ćemo mi, recimo, imati lekare da nas leče, ljude koji će zaraditi našu penziju. I to je samo u opštoj populaciji. Ako gledamo decu koja žive u uslovima siromaštva ili u ruralnim predelima, taj procenat ide do 70%. – kazao je Aleksandar Baucal, inače psiholog.
A kako sve to izgleda iz perspektive te dece?. Šta za njih znači država i društvo, ako ih je ono tako izneverilo?
– Mi ne možemo pričati o društvu ako puštamo niz vodu toliki procenat dece. Svi mi u svojim porodicama imamo nekog, ili više njih, koji su iz dubokog siromaštva, kroz obrazovanje, došli do šanse u životu. I bili odlični građani, možda doprinosili nauci, kulturi, umetnosti ove zemlje. A mi sada decu koja su siromašna puštamo niz vodu. Nama je jako važno, posebno s našom demografskom situacijom, svako dete i svaka osoba, a obrazovanje mora biti jako pravedno, tako da svako dete kad dođe u školu oseća da dobija kvalitetno obrazovanje jer onda to dete kaže – da, ovo društvo brine o meni i ono je važno za mene.
– Oko tih elemenata treba da se dogovorimo pre svake buduće reforme. To su nam tačke oslonca za sve u budućnosti. – ističe profesor doktor Aleksandar Baucal.