Profesorka Dragana Bogavac redovni je profesor na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Bila je član Radne grupe za izradu Opštih i posebnih standarda uslova za realizaciju posebnih i specijalizovanih programa u predškolskom vaspitanju i obrazovanju u Zavodu za vrednovanje kvaliteta vaspitanja i obrazovanja i član Radne grupe za pripremu dokumenta „Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja“ u Zavodu za vrednovanje kvaliteta vaspitanja.
Sada je član Radne grupe za odobravanje stručnih skupova za stalno stručno usavršavanje i sticanje zvanja nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika.
Sa njom razgovaramo o kvalitetu obrazovnog sistema, situaciji u predškolskom i školskom obrazovanju, kao i o autoritetu nastavnika danas.
Koliko se uloga škole promenila u poslednjih 30 godina i na koji način?
Prvo je važno postaviti retoričko pitanje šta je „savremeno društvo“. Promene se, generalno, odvijaju neverovatnom brzinom, što neosporno utiče i na ulogu škole. U našoj stvarnosti često dominira obrazovna funkcija škole, dok je vaspitna funkcija prisutna, ali ne u dovoljnoj meri. Svakako se dosta promenilo kada je u pitanju uloga škole, no mišljenja sam da se još uvek premalo insistira na ključnim pitanjima. Na primer, u današnjoj školi nedovoljno se poklanja pažnja da učenici imaju svoje, etičke principe i vrednosti i da žele da se ponašaju prema njima, što smatram bitnim aspektom. Svakako otežavajuću okolnost predstavlja prisustvo, s jedne strane, insistiranje na usvojenom znanju o moralnim normama, principima i pravilima, a s druge strane, paralelno egzistira potpuno suprotno ponašanje.
Škola bi morala da napravi kvalitativni iskorak kada su u pitanju sledeće funkcije: dijagnostička, preventivna, interventna, kompezaciona, inicirajuća i regulatorna. Dijagnostička funkcija odnosi se na identifikovanje realnih potreba učenika u školi, kao i stvaranje uslova koji su značajni da se one zadovolje. Preventivna se ogleda u sprečavanju obrazovnih poteškoća. Ukoliko se radi o uklanjanju vanrednih situacija koje se pojavljuju u školskom kontekstu, reč je o interventnoj funkciji. Kompenzaciona funkcija odnosi se na nadoknađivanje nedostataka u životnoj sredini učenika i razvoju kroz napredovanje u okviru različitih oblika vannastavnih i drugih aktivnosti. Škola mora biti usmerena i na osmišljavanje i organizovanje povoljnijih uslova za brigu o deci u školi, što predstavlja inicirajuću funkciju. Suština regulatorne funkcije škole čini da briga o deci bude u skladu sa principima vladavine prava i sa zakonskim odredbama o radu dece u školi. Na prethodnim reformama, kao i na ovoj aktuelnoj, dosta se radilo, ali i dalje radi na tome da funkcija škole bude na zavidnom nivou, što je jedino moguće ako se u ovu problematiku uđe sa punim kapacitetom.
Kao jedan od velikih problema promena u vaspitno-obrazovnom sistemu, nastavnici navode i taj da im je „oduzet autoritet“. Da li je to zaista tako, kako se to desilo i može li se promeniti?
Autoritet kao fenomen je potreban i projektovan je tako da se zadovolje potrebe društva. On može biti zasnovan na stručnosti ili moći, iskrenosti i neiskrenosti, nasilju, obećanjima i sl. Autoritet može biti proglašen kao potreban ili nepotreban, dobar (pravi) ili loš (lažni). Relativnost autoriteta je rezultat njegove uzajamne povezanosti sa odnosima u društvu.
Danas, možemo slobodno reći da se autoritet nastavnika u dobroj meri izgubio. Presudan uticaj na to je način na koji se nastavnik postavi u odnosu na dete, ali i uticaj roditelja, od toga kakav autoritet grade u porodici, do toga kako su se oni postavili prema nastavniku. Svesni smo činjenice u kojoj meri je važno da roditelj ne urušava ugled nastavnika.
Autoritet roditelja ili nastavnika je neophodan u procesu razvoja, vaspitanja i obrazovanja deteta. Autoritet koji je zasnovan na poštovanju kod dece neguje odgovornost, samostalnost, samodisciplinu, samopoštovanje, za razliku od autoriteta koji se bazira na poslušnosti i strahu dece od kazne i njenih posledica.
Do značajnih promena može doći ako se zaista gradi jedan partnerski odnos između nastavnika i roditelja, odnos koji će podrazumevati ravnopravnost, komplementarnost, kompetentnost, autentičnost, demokratičnost. Postavljanje zajedničkih ciljeva, zajednika delatnost, međusobno pomaganje, podela uloga i odgovornosti i tako dalje, jedino sve to zajedno može rezultirati da se postigne uspeh u vaspitno-obrazovnom radu.
Predškolsko obrazovanje dobija sve veći značaj, a obuhvat dece raste iz godine u godinu. Da li smatrate da je važno da deca u kolektiv krenu već sa tri godine, što se najavljuje kao obaveza u narednom periodu?
Mišljenja sam da je važno da se deca razvijaju, vaspitavaju, obrazuju od najranijeg uzrasta. Smatram da obavezno uključivanje dece u kolektiv otvara korpus pitanja, dilema, mogućnosti koje se mogu posmatrati iz dve perspektive: društvene i roditeljske. Naime, mislim da društvo i u tom smislu za ovakvu odluku treba imati u vidu ekonomski snažno društvo, jasnu strategiju realizacije te odluke, dobru pravnu regulativu, sistemski pristup porodici. S druge strane, još uvek imamo visok procenat porodica koje nisu rešile egzistencijalna pitanja, imamo roditelje koji su prezaposleni, roditelje koji nisu u mogućnosti da se oslone, na primer, na baku ili deku. Možemo slobodno reći da je danas pozicija roditelja zaista u nezavidnom položaju. Možemo zaključiti da ova inicijativa zahteva vrlo ozbiljan i odgovoran pristup.
Učestvovali ste u pripremi dokumenta „Osnove programa predškolskog obrazovanja i vaspitanja“. Šta smatrate najvažnijim zadatkom vaspitača i kako uspostaviti kvalitetnu saradnju sa roditeljima, imajući u vidu da je zaista veliki broj onih koji na vrtić gledaju samo kao na mesto za čuvanje dece, pa i zadaci koje vaspitačice povremeno daju, pozivi na aktivnosti, često ostaju bez odgovora?
Poziv vaspitača podrazumeva veoma složeno područje rada. Dakle, on je organizator sredine u kojoj deca borave, kao i pedagoške klime u kojoj se razvoj dece nenasilno podstiče odgovarajućim kognitivnim, afektivnim i psihomotoričkim izazovima; kreator pedagoško-stvaralačkih situacija; programer individualnog napredovanja svakog deteta; organizator problemskog i stvaralačkog učenja; inspirator radoznalosti i kreativnosti; partner koji podstiče otvorenu, ravnopravnu komunikaciju i interakciju; istraživač; analitičar svog i dečjeg rada; pokretač kreativnih istraživačkih aktivnosti dece; inspirator sticanja novih znanja i umenja; inicijator saradnje sa roditeljima; procenjivač vaspitnih efekata i drugo.
Kada je u pitanju saradnja sa roditeljima, sa donošenjem novih Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja „Godine uzleta“ u fokusu su funkcionalni odnosi između porodice i predškolske ustanove, gde se poseban akcenat daje razvoju uzajamnog poverenja i poštovanja, negovanju otvorene komunikacije i dijaloga i zajedničkom donošenju odluka (Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja „Godine uzleta“, 2018: 33). Međutim, ne smemo zaboravi i na činjenicu da je ta saradnja uslovljena mnogim faktorima, kao što su: tipovi porodice, sociokulturno poreklo porodice, etnička dimenzija porodice, poteškoće koje su rezultat loše komunikacije na relaciji roditelj – vaspitač, itd. Dakle, pored niza problema koji se mogu javiti u okviru saradnje, vaspitač treba da ostane profesionalac koji će insistirati na takvoj komunikaciji sa roditeljima koja će rezultirati povećanim stepenom roditeljske odgovornosti.
Moramo se osvrnuti i na situaciju u kojoj se trenutno nalazi čitav svet. Da li mislite da je moguće da obrazovanje ne trpi i mogu li se zaista uz onlajn nastavu postići valjani rezultati?
Trenutna situacija je zaista teška na globalnom nivou. Ta nova realnost o kojoj se dosta govori podrazumeva i da se sferi obrazovanja mora pristupiti na drugačiji način u odnosu na to kako je to ranije bilo. Mišljenja sam da obrazovanje trpi, jer u ovom trenutku svima je prioritetan zadatak da sačuvamo živote i zdravlje dece i odraslih. Kako se sa ovakvom situacijom mi susrećemo prvi put u novijoj istoriji, naravno da ima pristupa u obrazovanju koji nisu idealni. Stoga, obaveza svih nas koji učestvujemo u obrazovnom procesu je da se, pre svega, strpljivo i odgovorno bavimo novim strategijama, modalitetima kojima bi se prevazišli sadašnji problemi. Na ovom putu svakako je potrebna sinergija, koja podrazumeva i uključenost roditelja.