Zmaja od Noćaja je ulica u centru Beograda koja krije stare predratne zgrade, i u jednoj od njih redakciju Eduke, jedne od najcenjenijih domaćih izdavačkih kuća. Kada se popnete strmim stepenicama do same redakcije, učiniće vam se da ste ušli u dom nekog dobrog domaćina. Taj osećaj pojačava se kad se nađete u kancelariji osnivača Eduke, profesora Boška Vlahovića. Vremešan čovek, sa širokim osmehom, divnim odnosom prema svojim zaposlenima i veoma raspoložen za priču. Ali ne o sebi.
Valjda baš zbog toga što o sebi malo govori, ako guglate osnivača Eduke, pretraživač vam neće dati nijedan rezultat. Tek ako profesora Boška Vlahovića potražite pod punim imenom i prezimenom, samo će jedan link iskočiti i odvesti vas na sajt Srpske akademije obrazovanja. Tu ćete otkriti ko je profesor Vlahović. Borac za drugačije obrazovanje u Srbiji. Jedan od nosilaca reformi obrazovnog sistema od sredine prošlog veka. Profesor Opšte pedagogije, Obrazovne tehnologije i Interdisciplinarnog seminara za pedagogiju i psihologiju na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.
Čovek koji je davne 1978. godine pisao magistarski rad na temu Tehnološka modernizacija nastave i učenja. Da, pre bezmalo 40 godina borio se da obrazovanje bude moderno, da se nastavnicima rad olakša, a učenicima usvajanje znanja učini lakim i lepim. On o tome ne govori. Tokom čitavog razgovora, kada govori o sebi, on priča samo o periodu kada je bio učitelj u selu, o đacima, o svojim kolegama, o tome kako je bilo nekad a kako danas. O svemu što je za naše obrazovanje uradio – nećete čuti ni reč.
Baš zbog te fokusiranosti na đaka i učitelja, Eduka je jedan od izdavača udžbenika kome nastavnici veruju.
U prosveti ste, na različitim pozicijama, proveli ceo radni vek. Prošli ste put od učitelja u malom mestu do univerzitetskog profesora, naposletku osnovali Eduku, koja je uspela da postane jedan od najznačajnijih izdavača udžbenika u Srbiji. Imajući u vidu to bogato i atipično iskustvo, šta vidite kao stalne probleme naše škole, koje, uprkos naporima, još uvek nismo rešili?
Naše društvo i dalje ne uspeva da u znanju, novim idejama i nauci prepozna najvrednije proizvode – novu ekonomiju, a to znači i sigurniju i srećniju budućnost. To je osnovni razlog što nam škola još uvek istrajava u klišeima stare pedagogije. Primerice, pre bezmalo dvadeset godina Evropska unija je u okviru Lisabonske deklaracije usvojila odluku o strategijama učenja uz primenu savremene informacione tehnologije, kao ključnog pravca daljeg razvoja obrazovanja. To su uradile i sve njene članice. Naravno, to nije dovoljno. Temelj promišljanja škole mora ostati pedagoški: tehnologija u tome može da pomogne. U fokusu društva mora biti obrazovanje i, u okviru toga, inovativna škola.
U tom cilju, što se tiče obrazovanja u Srbiji, u prvom je redu neophodna strategija unutrašnjih promena koja bi bila usvojena na nivou države. Promenama je neophodan sistemski pristup umesto dosadašnje prepuštenosti stihiji i improvizacijama. Problem je u tome što inovativno obrazovanje zahteva nove kompetencije i upravljača i pedagoga. Nastavnici moraju stalno širiti svoje vidike, učiti, napredovati. Kod nas već dugo ne postoji sistematično i ozbiljno rukovođenje promenama u obrazovanju i otuda slabi rezultati. Kvalitet naše škole zasniva se isključivo na individualnim naporima darovitih i vrednih nastavnika, a to, bez sistemskog plana i podrške, ne može biti dovoljno za sveobuhvatan rezultat.
Koliko je udžbenik značajan za ukupan kvalitet školovanja i kako Vam sada, kada je prošlo više od decenije od kako je tržište udžbenika liberalizovano, izgledaju srpski udžbenici?
Polazeći od toga da je udžbenik osnovno i najvažnije sredstvo učenja, smatram da je udžbenik važan za ukupan kvalitet obrazovnog procesa. Odavno je poznat fenomen nezainteresovanosti (pasivizacije) učenika u tradicionalnoj školi. Uzroci i posledice toga su poznati.
Dobri udžbenici mogu biti jedan od koraka na putu ka buđenju svesti i podizanju interesovanja učenika za sadržaje učenja, bez čega nema pravog saznanja.
U Izdavačkoj kući Eduka nastojimo, pre svega, da produkovani udžbenici budu svojevrsna sublimacija zahteva savremenih pedagoških nauka. Smatram da veći izbor udžbenika sam po sebi pozitivno utiče na kvalitet. Nastavnici su u prilici da kritički procenjuju rad izdavača i da, prema sopstvenom nahođenju, odaberu najbolje.
Kojim idejama ste se rukovodili kad ste počeli rad na udžbenicima u Eduki? Šta je za Vas dobar udžbenik?
Prioritet Eduke je udžbenik kao radna knjiga koja služi kao podrška aktivnom – samostalnom, kreativnom, razvijajućem učenju. Fokus na dete – korisnika udžbenika prvi je i osnovni kriterijum na osnovu kog se biraju i didaktički oblikuju sadržaji udžbenika u Eduki.
Samostalan rad smatramo veoma važnim i kod deteta ga treba razvijati od početka obrazovnog procesa. To je savremena strategija edukacije koja za polaznu tačku ima dete – njegove mogućnosti, uzrast, interesovanja, sklonosti, potrebe. S obzirom na to biraju se i u udžbenik unose sadržaji koji su intelektualno provokativni, i koji doživljajno i emotivno aktiviraju.
Mislim da su motivacione vrednosti Edukinih udžbenika sadržane i u njihovoj povezanosti sa iskustvenim životom deteta, njihovoj čitljivosti, likovnoj i grafičkoj uređenosti, interaktivnosti, multimedijalnosti, komunikativnosti. Sve to ne bismo postigli bez izuzetnih timova autora (koji su najčešće praktičari iz nastave), ilustratora i grafičkih dizajnera, stručnih recenzenata i stručnjaka za jezik. U svaki je udžbenik uloženo timsko pregnuće i mnogo vremena, i rad na udžbeniku je podeljena odgovornost svih članova tima.
U poslednje vreme ne zanemarujete ni rad na izradi elektronskih izvora za učenje i nastavu.
Elektronski podržano učenje je, nema sumnje, inovacija koja nagoveštava dalekosežne implikacije ne samo na budućnost obrazovanja već i na razvoj čoveka.
Eduka se opredelila da sledi ovaj put. Već neko vreme radimo na udžbenicima, udžbeničkim dodacima i drugim izvorima učenja kojima se sadržaji nastave i učenje ostvaruju putem digitalne interaktivne multimedijalne tehnologije (internet, pametni telefoni, tableti, laptop računari i interaktivne table, uz korišćenje odgovarajućih obrazovnih softvera i aplikacija). Škole pokazuju sve veći interes za elektronski podržanu nastavu i učenje. Ovaj interes je upravo srazmeran digitalnoj kulturi nastavnika u školama.
Treba očekivati da će se u budućnosti elektronske tehnologije ubrzano razvijati i da će se intenzivirati njihova primena u učenju uporedo sa intenziviranjem digitalnog obrazovanja nastavnika. Međutim, elektronski izvori za učenje treba da se zasnivaju na istim onim temeljnim pedagoškim kvalitetima kao i neelektronski. Njihova prednost je u tome što su dodatno fokusirani na učenika, obezbeđujući više interakcije, učenje kroz igru sa višim stepenom slobode, intenziviranje intelektualne aktivnosti i kreativnog ispoljavanja.
Škole su prestale da budu bezbedna mesta i pomalo izgubile tu vaspitnu ulogu. Čija je to odgovornost i kako se boriti protiv pojedinaca u društvu koji ugrožavaju i nastavnike i ostalu decu?
To je veoma složen problem. Ovde može tek da se dotakne. Da, škola postaje sve manje bezbedna sredina. A da li samo škola? Ima li danas bezbednih mesta za decu? Ko je kriv zato što ih je sve manje? Šta je sa moralnim društvenim vaspitanjem čoveka u nas? Upravo je ovo poslednje pitanje u osnovi svih prethodnih. Pri pomenu vaspitanja, a time i ponašanja mladog čoveka – prva asocijacija je škola. Ova institucija je kroz čitavu istoriju imala temeljnu ulogu u vaspitanju mladih generacija. Danas, iako se od nje sve više očekuje, moć njenog uticaja na formiranje ličnosti očigledno slabi. Zašto? Odavno se zna da je vaspitanje čoveka proizvod različitih faktora: porodice, škole, društvene sredine u najširem smislu. Vaspitanje je društven odnos.
Ono je onakvo kakvo je društvo i obrnuto: vaspitanje direktno reprodukuje svoje i pozitivne i negativne ishode na društvo. Društvo je to koje uređuje ishode vaspitanja, utvrđuje njegove ciljeve i zadatke, promoviše sistem vrednosti, stvara uslove za ostvarivanje postavljenih ciljeva.
Koliko je onda danas škola uopšte vaspitno moćna? Od nastavnika u školi se očekuje da prenose vrednosti i da, pored obrazovnog aspekta, ne zanemaruju ni vaspitni aspekt svog rada. Kako sagledavate taj problem?
Vraćamo se ponovo na to da je vaspitanje upravo onakvo kakvo je i čitavo društvo. U nas i u svetu su se dogodile i događaju se izuzetne promene. Tip našeg društva – društveni sistem je promenjen. Vaspitni proces izlazi iz tradicionalnih institucionalnih okvira škole i porodice. Upravo o tome govori se u knjizi „O kritičkoj pedagogiji”, koja je deo naše edicije Pedagoška raskršća. Autor Anri Žiru, danas već veoma poznat kanadski teoretičar kritičke pedagogije, osvrće se na problem liberalnog kapitalizma i njegovog uticaja na društvo.
Materijalna bogatstva, takmičenje na tržištu, pobede po svaku cenu, novac… vrednosti su koje su danas iznad moralnih načela. Ako je društvo prihvatilo ove vrednosti kao primarne, kako se škola može protiv toga boriti?
Preduzetničko obrazovanje, znanje i veštine za veću zaradu, znanja i veštine za zanimanje, znanja za ispitna testiranja, znanja učenika za takmičenje, za prolaznost – sva su ta znanja potrebna, ali je to, manje ili više, samo jedna trka do cilja obrazovanja. Ipak, i jednima i drugima u prvom redu, potreban je čovek kao moralni subjekat sa stavovima i postupcima u skladu sa opšteljudskim vrednostima. Upravo zato što je sticajem ovih i drugih okolnosti školi danas umanjena moć uticaja na moralno i društveno formiranje deteta, potrebna je neka nova dugoročna strategija vaspitnog delovanja škole koja bi se prilagodila postojećim uslovima i stanju u društvu.
Pomenuli ste biblioteku Pedagoška raskršća, jedinstvenu kod nas. U njoj se, osim dela iz primenjene pedagogije, koja izazivaju veliko interesovanje roditelja i nastavnika, objavljuju i dela iz filozofije obrazovanja. Odlučili ste se za autore koji pripadaju pravcu kritičke pedagogije – Anri Žiru, Piter Meklaren. Šta Vas je motivisalo na takav odabir?
U pitanju su autori koji kritički promišljaju ne samo školu, nego aktuelni društveni sistem koji takvu školu formira. Ove godine Eduka za Sajam knjiga priprema prevod temeljnog ostvarenja ovog pedagoškog pravca: knjigu čuvenog brazilskog pedagoga i filozofa obrazovanja Paula Freirea – „Pedagogija potlačenih“. U pitanju je jedan od najvažnijih pedagoških umova dvadesetog veka i jedna od najznačajnijih knjiga o obrazovanju. Pored toga, spremamo i knjigu Noama Čomskog „O pogrešnom obrazovanju“, a Čomskog i njegove stavove ne treba posebno predstavljati. Dakle, moglo bi se reći da ostajemo na tragu kritičkog promišljanja vrednosti neoliberalne pedagogije.
Obrazovanje kakvo se danas promoviše je isključivo za rad, za veću zaradu, za zanimanja koja na tržištu mogu biti konkurentna – jednostrano je i instrumentalizovano. To je koncept obrazovanja fokusiran isključivo na materijalne vrednosti. U njemu su u drugom planu ličnost, moralni razvoj, intelektualna kultura. Naravno da takve društvene okolnosti predstavljaju odličan osnov za umnožavanje devijantnih ponašanja mladih.
Društvena sredina, porodica, mediji, sve to ima mnogo snažniji uticaj od škole, čija moć iz godine u godinu slabi. Deca se obrazuju van škole – putem medija, interneta, popularne kulture, raznih organizacija… To je domen javnog vaspitnog delovanja javne pedagogije, koja je danas sve više neoliberalna. Naš izbor da prevodimo autore koji promišljaju ove fenomene predstavlja doprinos njihovom razumevanju, koje bi trebalo da negujemo, naročito u našoj stručnoj javnosti, osnažujući učesnike u obrazovnom procesu – naše nastavnike, pre svega – da otvoreno promišljaju promene u kojima su se i sami našli.
Dugo se bavite inovacijama u nastavi, a u jednoj od svojih poslednjih knjiga Obrazovanje u društvu umrežene kulture osvrćete se na savremene tokove. Kako vidite budućnost učenja, škole i udžbenika?
Promene u društvu umrežene kulture odvijaju se vrtoglavom brzinom. Ipak, optimista sam u pogledu budućnosti obrazovanja. Imam utisak da je model stare škole zaista mrtav i da različite inicijative svedoče da smo na pragu nove paradigme obrazovanja, koje se, između ostalog, utemeljuje i na informatičkoj tehnologiji. To je razvoj koji niko ne može da zaustavi, a ni do kraja da predvidi, ali on će sigurno doneti nove i uzbudljive metode i saznanja. Na nama je da budemo za njih otvoreni i spremni na promenu.
Intervju vodila: A. C.