– Викање, вређање, ниподаштавање деце од стране родитеља или неког другог ауторитета се релативизује и сматра оправданим, али се, готово магично, очекује да деца схвате да је то “добро за њих” и да она сама немају ту привилегију да исто раде другоме (па и истим тим ауторитетима). А ствар је управо обрнута! Неупоредиво већа је одговорност ауторитета када разговара са децом, и насиље које он врши (вербално, емоционално или физичко) оставља много теже последице по децу. Стога је, чврсто стојим иза тога, много горе када наставник ученика назове “коњем” или га на неки други начин вређа, него када ученик измакне столицу том истом наставнику. – сматра проф. др Владимир Михић, доктор психолошких наука и ванредни професор Филозофског факултета у Новом Саду.
О случајевима насиља у школама, али и лицемерју с којим наше друштво често третира децу, верујући да увреде треба да трпе, али да немају право да на њих одговоре, разговарамо управо са професором Михићем.
1. Да ли смо, као друштво, неправедни према деци? И ако јесмо, шта мислите, због чега је то тако?
Наше друштво се веома често хвали својим односом према деци, али је то прилична заблуда. Ми и даље децу видимо искључиво као некога ко је продужетак нас самих и одбијамо да прихватимо да су деца, већ самим рођењем, особе за себе. Тако мислимо да ми увек и све знамо боље од њих, да они имају право гласа тек када имају своју породицу, а о томе да се често кроз њих сами остварујемо у областима у којима нисмо били добри не треба ни говорити. Додатни апсурд представља, не тако ни ретка ситуација у којој своју децу гурамо на додатне активност које су нама биле забрањене од стране наших родитеља! И тако настављамо зачарани круг да о свему што се тиче деце одлучују одрасли.
Све ово је последица наше традиционалне културе у којој се деца виде као мала, беспомоћна, али и ирационална бића, и наш задатак као родитеља јесте да их заштитимо по сваку цену, па и од њихових грешака. Ми одлучујемо шта је за њих добро, ми одлучујемо чиме ће се бавити, ми одлучујемо с киме ће дружити… И немојте ме погрешно схватити – да, деца веома често желе многе ствари које нису добре за њих и ми их морамо заштити од таквих ствари, чак и када њима то не прија. Али, чак и у тим случајевима, разлог ускраћивања нечега што детету прија не би требао да буде „зато што ти ја тако кажем“.
Из личног искуства знам колико је некада фрустрирајуће по сто пута понављати зашто се не може јести чоколада баш сваки дан и зашто се не сме трчати степеницама у згради. Но, ако не будемо упорни у разговору са децом, а стално им наређујемо шта смеју и не смеју да раде, онда ће она научити да се нешто ради или не ради само зато што мама и тата тако кажу. Размислите. Шта ће онда та деца урадити када мама и тата нису ту да кажу „не“? Или када буду довољно одрасли да схвате да мама и тата не знају баш све што деца раде ван куће? Да ли ће и онда одустати од тога да поједу целу чоколаду, када знају да ви нисте ту да их спречите?
2. Ако се осврнемо на догађај из Трстеника и низ других ситуација које су пратиле ову, видећемо да у јавности провејава став који се на глас не говори. А то је – кад деца врше насиље, то је неваспитање, кад га врше одрасли, то је васпитавање и дисциплина. Да ли је заиста тако?
Ух, та тема физичког кажњавања деце и те, не баш чврсте, границе између кажњавања и насиља је проблем за себе. Мене у тој расправи увек највише забрине тако срчано залагање родитеља да им се дозволи да туку своју децу. Да ли нам је та мера из арсенала могућих мера за васпитање заиста толико драга? Да ли заиста мислимо да наша деца ишта науче из физичке казне? Да, науче да нешто не раде, али не науче зашто не смеју то да раде, нити науче шта треба да раде уместо забрањене активности. Ово је чињеница која је позната у психологији бар сто година уназад – казна не учи ново понашање, казна само сузбија непожељно понашање. А физичка казна је још проблематичнија пошто учи дете да је сасвим ОК ударити некога ако вам се не свиђа шта говори или ради.
Деца не схватају да родитељи (погрешно) мисле да је то у реду ако раде они, а није у реду ако раде деца. И зато имамо ситуације да се релативизује насиље одраслог над дететом, а пренаглашава насиље детета над одраслим (као што је случај и у споменутом примеру у Трстенику). Нема за мене сигурнијег показатеља да је физичко кажњавање погрешно од онога које истичу сами заговорници (неретко и квази стручњаци) ове врсте кажњавања – „и мене су тукли, па шта ми фали!“. Па, управо то је проблем – ако су вас тукли, ви то смарате адекватним реаговањем на дететове захтеве и понашање и тиме исто то дете учите да је сасвим ОК да удари друго дете ако неће да му да играчку или да измакне столицу наставници зато што су хтели да се нашале са њом. Насиље рађа насиље, и веома је мало примера у историји људског рода (а и то само на нивоу држава) где је насиље употребљено као једини могући (оправдани?) начин борбе против насиља другог. У односима дете-родитељ, али између људи генерално, насиље никада није и не може бити једини могући одговор на понашање друге особе.
3. Шта је потребно да променимо у односу према деци да би они били другачији?
Овде је одговор веома кратак – треба да схватимо да је дете од рођења посебно и независно биће које ми социјализујемо и васпитавамо, а не наше власништво које треба да терамо да ради ствари на начин на који ми желимо или, још горе, на који смо ми то радили. Не чини ли нам се циничним да нам смета да дете са 15 година има приватност када је реч о медицинској историји, а истовремено децу од 12-13 година (па и млађе!) желимо да кривично гонимо за насиље које су учинили пошто „они нису више деца, знају шта раде“? Мене јако поражава то лицемерје које је, веома често, и институционално.
Погледајте само град у којем ја живим – новосадска власт је пре пар година покушала (срећом безуспешно) да прогура неколико пројеката који директно шаљу поруку да су деца власништво државе/родитеља да немају своја права на приватност.
Прво су школе подстицане да уведу „кавезе“ на улазу у двориште и да се у двориште може ући сам са посебном ИД картицом коју морате провући кроз апарат да би вам се ограда отворила. Данас од тога мамо само подсетник у виду ових скаламерија на улазу неколико школа.
Друго, идеја о повременом претресању ђачких торби на улазу у школу је идеја која није заживела, али је веома жустро брањена од стране особа које су, макар на папиру, борци за права (неке) деце и тиме се веома диче у својој биографији, иако, очигледно, нису баш схватили шта значи бити заступник све деце, па и оне чија нам се понашања можда не свиђају.
И на крају, још једа пропали пројекат (који је, истина, заживео у неком другачјем облку) јесте да се деца у школи с времена на време тестирају на психоактивне сусптанце. Све ово нам убедљиво говори да децу и њихова права сматрамо “западањачким новотаријама” и „смарањем“, а не као нешто што су цивилизацијске тековине већ деценијама уназад.
4. Могу ли расти емоционално здрава деца у средини у којој се вређање и викање нормализује? Примећујемо да се одраслима не замера кад деци говоре да су „коњи“ или кад вичу на њих. Да ли можемо, онда, очекивати децу која нас поштују, слушају и „не измичу столице“?
Као што сам већ рекао – насиље увек и без изузетка рађа насиље, ако нема некога да прекине тај циклус. Пример који сте навели је још проблематичнији – викање, вређање, ниподаштавање родитеља или неког другог ауторитета се релативизује и сматра оправданим, али се, готово магично, очекује да деца схвате да је то “добро за њих” и да она сама немају ту привилегију да исто раде другоме (па и истим тим ауторитетима). А ствар је управо обрнута! Неупоредиво већа је одговорност ауторитета када разговара са децом, и насиље које он врши (вербално, емоционално или физичко) оставља много теже последице по децу. Стога је, чврсто стојим иза тога, много горе када наставник ученика назове “коњем” или га на неки други начин вређа, него када ученик измакне столицу том истом наставнику.
И пошто знам да ће се многи ухватити само за ову реченицу, одмах да појасним – не, нема оправдања да неко било коме измиче столицу (био он/а вршњак или наставник), али исто тако нема оправдања ни да наставник некога зове погрдним именима, или, као што је био случај у вртићу у једном селу поред Великог Градишта, да детету од 5-6 година удари шамар зато што је било немирно.
Интересантно је исто тако како се олако у нашим школама вршњачко насиље одбацује као “игра деце у којој се претерало”, а насиље и “насиље” над наставницима одмах карактерише као тешка повреда дисциплине и без тренутка размишљања се захтевају најтеже казне. Шта друго деца могу да науче, него да је ОК тући другу децу, али није ОК, на пример, питати наставника зашто су добила лошу оцену на контролном?
5. Шта треба да предузме школа, а шта породица да бисмо избегли ситуације попут ових у Трстенику? Који вид превентиве нам је потребан?
Мене заиста брине, а још више растужује, када колегинице и колеге из школа (па и са факултета) свој посао виде само као едукацију и образовање. Да ли заиста заборављамо да је школа, један добар део дететовог живота, најважнија институција социјалзације и васпитања? Поред родитеља и вршњака, школа је неизоставни део одрастања деце и младих. И да, не можемо занемарити утицај медија и друштва у целини, али исто тако не бисмо смели користити ово као изговор да не радимо ништа и да ми “само образујемо децу, а за васпитање је задужена породица”.
Погледајте само колико деце нема стабилну породицу, одраста у веома неповољним условима, веома често су део група у ризику, а ми им шаљемо поруку да је то њихов проблем и да школа не може (а ја бих рекао, неће) да се њима бави, нити да им помогне да превазиђу потешкоће са којима се сусрећу у друштву у којем живе. Нисам сигуран када се и где изгубила та компензаторна улога вртића и, поготово, школа. Али, све ређе чујем да се проблеми са којима се суочавају деца и млади виде као изазов за школу и наставнике, а не као проблем који треба одстранити из нашег окружења.
Просветни радници су, чини ми се, као своју велику победу видели могућност премештања детета у другу основну школу без сагласности родитеља, па се и корак даље, а то је да дете буде избачено из основне школе и тиме, де фацто, препуштено улици и родитељима који су неретко само недовољно опремљени да социјализују своју децу, а не бахати, како то често чујемо.
На крају, видим да се опет покреће прича око психолошко-педагошког образовања наставника, и да се, потпуно погрешно, истиче да су неки рођени за наставу, па им не требају ова знања. Још горе, а и у свом професионалном искуству сам био сведок таквих ставова, сматра се да је добар наставник онај коме утрпате огромну количину стручних знања и да он/а нема шта да учи те психологије, педагогије и методике-он предаје, а деца слушају и уче. Не могу описати колико је ово погрешно и колико проблема ти исти наставници касније имају баш због тог става да деца морају да поштују наставника као ауторитет само зато што је наставник и да нема потребе да се наставник прилагођава деци, него деца наставнику.
Овде смо, морам признати, највише заказали ми са наставничких факултета зато што смо дозволили да се крши закон (или боље рећи, да се изврда) који јасно прописује да у образовним установама могу да раде само они са најмање пет година образовања (дакле, са мастером) и који имају довољно положених предмета из психологије, педагогије и методике наставе. Али, уместо тога, ми видимо да се неретко запошљавају нестручна лица (која нису још завршила мастер; чак и неки предлози из самих школа иду у том правцу да се ово озакони) или да се у програмима наставничких група фингира методички предмет тако што додате на крају назива предмета “за децу”. И онда тако неспремни едукатори добију посао у школи, а да не знају ни како да предају нити, што је још важније, како да прилагоде свој начин рада деци са којом раде.
Укратко, пребацивање одговорности на друштво, медије, телевизију, друштвене мреже је веома привлачно и лако. Али, запитати се која је наша улога у деградацији образовног система је веома, веома тешко… и неопходно, ако желимо било шта да изменимо у нашој просвети.