Убрзо након трагедија које су се 3. и 4. маја догодиле у Београду и Младеновцу, покренуте су различите иницијативе и петиције како би се ситуација у друштву променила, а насиље санкционисало брже и ефикасније. Једна од иницијатива истакла се посебно, не само због тога што је њен текст потписало више од 100000 грађана Србије, већ и зато што су предлози крајње јасни и баш оно што нам недостаје да бисмо нашој деци оставили систем и друштво какво заслужују. Реч је о иницијативи коју је покренуло Друштво за српски језик и књижевност.
Након што је за врло кратко време више од 100000 грађана ставило свој потпис на захтеве друштва, иницијатива је предата надлежним институцијама. Одговор, међутим, ни после две недеље није стигао.
О Иницијативи, изостанку реакције надлежних, о ситуацији у српским школама и положају просветних радника разговарамо са председницом Друштва за српски језик проф. др Весном Ломпар.
У Иницијативи коју је Друштво за српски језик покренуло и предало надлежним институцијама наводите седам захтева чије испуњење сматрате кључним да би се поправила ситуација у образовном систему. Одговори још нису стигли. Шта вам то говори и да ли очекујете да ће ипак стићи?
Годинама уназад сведоци смо урушавања образовног система. Но, сви смо ми на неки начин били уроњени у различите струковне проблеме и животне услове. Отуд смо само у оквиру својих области повремено указивали на недостатке система. У нашем случају, мислим на Друштво за српски језик и књижевност Србије, то се увек односило на статус наставника србиста. Међутим, трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар“ пренула је све нас, и као друштво и као појединце, посебно као наставнике, и натерала да сагледамо ситуацију у целини. Тако је дошло до текста Иницијативе, коју је за непуних пет дана потписима подржало преко 100000 људи. Надлежни су се оглушили о наш апел. То нам говори да не придају никакав значај мишљењу хиљада колега који непосредно учествују у васпитно-образовном процесу. То значи да су установе власти потпуно одвојене од реалности у којој живимо. Дубоко је узнемирујуће то што се и Народна скупштина, као извор народног суверенитета, оглушила о једну иницијативу чији је број потписника довољан да се покрене референдум. То дубоко забрињава. Јер, што дуже траје њихово игнорисање, ситуација ће бити све тежа.
Како бисте описали ситуацију у српском образовању? Шта су добре стране, а шта изазови са којима је тешко суочити се у овом тренутку?
Постоји у нашој свести дуга традиција српске просвете: одувек је посао учитеља и наставника био материјално скромно вреднован, али је наставник, због одговорности свог посла, имао посебан углед у друштву. То се данас изгубило, те нам се чини да ситуација у просвети никад није била гора. Међутим, и у тако лошим условима велики број наставника, упркос свему, показује огроман ентузијазам у свом послу, јер има ученика који оправдавају тај ентузијазам. Када смо прошле године у оквиру манифестације Март – месец српског језика расписали конкурс за најлешу реч српског језика, били смо изненађени чињеницом да је јако много ученика слало своје предлоге и писало образложења за њих. Има оваквих примера и у вези са другим предметима. Такве акције и дечји одговори на њих нама у просвети показују да већина још увек има осећај за вредност и да се имамо за шта борити. И то су добре стране српског образовања – што постоје такви наставници и такви ученици.
Лоша страна је то што систем данас готово не функционише, а без система појединци су немоћни. Нестало је поверење између најважнијих чинилаца образовања – наставника, ученика и родитеља. Друштвена ситуација је таква да родитељи губе из вида своје дужности и често нелагодност коју друштво „убацује” у њих преносе на наставнике. Тако да учитељи и наставници трпе притисак установа које их занемарују, родитеља који не желе да виде тешкоће у којима раде и ђака који су лишени породичних и јавних оријентира.
Много је оних који тврде да медије и програме који су пуни насиља не можемо окривити за ситуацију у друштву. Да млади не гледају телевизију и не угледају се на те јунаке. Да ли је то баш тако?
Млади не гледају телевизију, али прате друштвене мреже, односно садржаје на интернету. А то су исти садржаји стављени у кратке форме и бирани према сензационалистичком критеријуму. Актери оваквих програма популарност и материјалну корист стичу поступцима који не подразумевају ниједну позитивну вредност нити врлину, напротив. На тај начин шаље се негативна порука младом човеку, а она посредно утиче на формирање његове личности. Тако се ствара негативна друштвена хијерархија, уништава свако саосећање са угроженима, афирмише свака себичност. Видели смо куда то – заједно са индивидуалним особинама ученика – може одвести. Јер, млади људи се угледају на ту врсту „узора“, а то се види и по њиховом речнику, начину облачења, вредностима које усвајају. Њима се чини да успех гарантује смисао живота. Када открију да то није тако, отпочиње деструкција живота.
Један од захтева Друштва у поменутој иницијативи јесте и подизање статуса и угледа просветног радника. Како се то, по вашем мишљењу, може постићи?
У општем паду система вредности одузето је достојанство једној од најважнијих професија у сваком друштву. У таквим приликама можемо очекивати да за десетак година више нико неће желети да ради у просвети. А какву будућност може имати друштво у којем не функционише просветни систем?
Ми као друштво треба да да тежимо томе да у настави раде најбољи, а да би до тога дошло, издвојићу два предуслова. Прво, треба повећати плате у просвети. Не можете, у друштву које промовише новац као важно мерило у животу, једну од најважнијих професија материјално обезвређивати. У исто време, треба обезбедити боље услове за рад наставника: пре свега, законском регулативом дозволити правовремено и функционално изрицање васпитно-дисциплинских мера ученицима, смањити спољашњи притисак у вези са оцењивањем, зауставити неприкладно понашање родитеља. Наравно, подразумева се да неприкосновеност ђачке личности остаје наставникова најважнија обавеза.
Просветни радници се тренутно налазе у врло незавидној ситуацији. С једне стране су родитељи који, преплашени, имају много захтева и примедби, а с друге надлежне институције које и саме непрестано излазе са новим захтевима. Да ли ови стални пристисци доприносе да се проблеми реше или их заправо чине већим?
Не постоји систем који функционише. Долазимо у ситуацију да се објављује завршетак школске године изненада, без логичног објашњења. Како очекивати да се наставници сналазе у овако исхитреним одлукама? Како да закључе оцене које могу утицати на пријем ђака у средње школе или студената на факултете? Како то изгледа из перспективе ђака: да ли су савладали градиво? Зар се тако не сугерише да није најважније то колико знају, јер њихова вредност од тога и не зависи?
У свему овоме велики проблем је и борба за оцене. Колико штетним сматрате то што је петица данас за многе родитеље императив и да ли је то што је поједине школе заиста тешко уписати без „свих петица“ заиста довољно јак разлог да децу терамо да буду изврсна на сваком пољу?
Борба за оцене се понекад више своди на притисaк на наставника него на настојање да дете боље научи. У таквим условима вредност оцене је обесмишљена. Потребно је вратити поверење у знање. То је процес који дуго траје. Али, и пут око света почиње првим кораком. Последњи је час да сви учесници у образовном процесу тај корак направе.