Проф. Невена Буђевац: Оцене су постале саме себи циљ, а учење препрека ка том циљу

7 октобра, 2020

Седнеш, читаш из свеске или уџбеника, понављаш наглас или у себи и трудиш се да запамтиш градиво, најчешћи је одговор родитеља на дечје питање како да уче. Ако знамо да школа углавном од ђака тражи меморисање и репродуковање чињеница, у чему је онда проблем са учењем, одговара за Данас Невена Буђевац, професорка на Учитељском факултету у Београду.

– Проблем је што је такво, веома раширено сагледавање учења, потпуно погрешно и нити задовољава образовне потребе деце, нити им омогућава да стичу функционална, употребљива знања.

Учење није исто што и запамћивање. Школско учење треба да буде засновано на учењу са разумевањем, а то подразумева далеко дубљу обраду информација, њихово повезивање са претходним знањима (како школским, тако и свакодневним), смештање у систем појмова који се гради и пре него што дете крене у школу, а потом се у школи систематично надограђује.

Уместо тога, деца у нашим школама готово по правилу настоје да меморишу изоловане чињенице, што је с једне стране тешко (јер чињеница има јако много), а с друге стране је незанимљиво и некорисно, те нису ни мотивисани да то раде, осим за оцену.

Све ово доводи до тога да је њима и такво учење неретко тешко, а резултат зависи од сваке, чак и минималне помоћи наставника, која у овој ситуацији, упркос труду наставника, готово изостаје, јер нема много прилике за директну интеракцију између наставника и ученика.

Ако је, као што кажете, овај систем погрешан и своди се на памћење чињеница које се брзо забораве, како се учи да се учи? Чија је одговорност да ученике томе науче?

– Одговорност је, пре свега, на учитељима. Уз њих, васпитачи у вртићима постављају основу за неке од важних навика и вештина учења, а такође је важно да родитељи са своје стране, уз вођење васпитача и учитеља, подрже развој тих навика и вештина, јер се оне развијају и у свакодневном, ваншколском контексту.

Неке вештине се развијају и касније, у старијим разредима основне школе, али готово све би требало да се развију током почетног описмењавања и у сусрету са захтевима који се пред децу постављају током тих првих година школовања. Кад говоримо о томе како се учи да се учи, то је континуиран и дуг процес. Ја годинама на Учитељском факултету држим предмет „Стратегије успешног учења“, у оквиру ког учим будуће учитеље и васпитаче како да то раде.

Покушаћу то да сажмем у неколико реченица. Важно је да уместо пасивног односа према учењу, који сте и сами описали речима – седи, читај и понављај док не запамтиш, код деце од почетка развијамо капацитет за такозвано саморегулисано учење, односно учење којим дете активно управља, преузимајући одговорност за своје учење.

То, између осталог, подразумева да дете научи како може да усмерава процес учења (постављајући себи питања попут: Какав је ово задатак? Да ли сам раније радио сличне задатке? Како ћу знати да ли сам га добро урадио? Шта знам одраније о овој теми што ми сада може помоћи? Шта су најважнији делови градива које сада учим? Шта ми је овде најтеже? итд.), да овлада различитим техникама читања, да научи како се текст анализира и правилно подвлачи, како се праве белешке које подржавају учење са разумевањем, ако може да провери колико је добро научило лекцију итд.

Како се то постиже?

– Тако што учитељи не питају децу само да ли су урадили домаћи, него како су га радили, шта им је било тешко/занимљиво/лако и зашто, тако што са њима на часу анализирају текст на онај начин на који ће деца то радити када самостално седну да уче и подвлаче текст (о чему је овај текст, шта су кључни појмови у тексту, где су њихове дефиниције, где су примери који илуструју те појмове, шта је закључак), тако што праве белешке на табли следећи правила како се праве белешке које подржавају учење са разумевањем и деци указују на та правила, тако што им дају прилику да се самооцењују (или оцењују једни друге), разговарају са њима о томе колико су сигурни у свој одговор, развијају код деце одговарајућа мотивациона уверења (да резултат зависи од труда, а не од способности, да је збуњеност саставни део учења, а не знак неспособности и друго).

Ако је чињеница да се у многим школама настава на даљину свела на то да деца гледају ТВ часове, да им се пошаљу мејлом материјали или једноставно каже – научите то и то, онда је једино логично да родитељ мора да буде константно укључен у рад са децом. Како родитељу у оваквој ситуацији рећи – не, то није твоја улога, дете мора да буде самостално?

– Постоје различити начини на које родитељи могу и треба да се укључе. Генерални савет и јесте да буду укључени, јер је деци веома важна образовна подршка коју добијају у породици.

Функционална и одговарајућа подршка подразумева да родитељ показује интересовање за оно што дете учи и ради, са њим разговара о тим темама и кроз разговор му помогне да их повеже са (заједничким) претходним искуствима, сугерише или објашњава детету зашто је важно да нешто научи, по потреби га подсети да нешто уради (ово је посебно важно код најмлађе деце), помаже детету да испланира када ће шта од задатака радити и како то да уклопи са другим активностима током дана и слично.

С друге стране, неодговарајућа подршка подразумева да родитељ непрекидно седи са дететом док оно учи, бди над њим, ради задатке уместо њега или оно што такође често видимо у пракси – да родитељ прочита задатак (и евентуално га у прерађеној форми саопшти детету), јер је тако брже и лакше, а дете одговара на њега, услед чега имамо огроман број деце која нису у стању да разумеју задатак који су прочитали.

Велики број ђака ће сигурно и у наредном периоду бити препуштен сам себи. Можете ли да наведете савете како да деца науче да уче и шта родитељ у том смислу треба да ради?

– Надам да неће бити препуштени сами себи, то јест да смо ипак нешто научили у претходном полугодишту и да сада са тим искуством улазимо у нову школску годину.

Мислим да, колико год прилика за интеракцију између наставника и ученика било мало, њих треба искористити да се деца припремају за самостално учење на начин који сам већ описала и да се у задатке који им се задају уграђује подршка развоју вештина и стратегија учења.

Дакле, уместо да се деци само зада задатак, уз тај задатак може да им се зада и да размисле рецимо о томе колико ће им времена требати за задатак, да процене колико им је задатак тежак/лак, да опишу како су га радили, о чему су размишљали, да запишу шта су све ново научили тог дана или да издвоје једну најважнију ствар коју су тог дана научили… Ако наставници не приступају раду са децом на тај начин, родитељи могу да покушају да их у томе подрже на исти начин. Деца не могу сама да развију те вештине.

Чули смо много критика на рачун родитеља који су уместо своје деце радили домаће задатке или чак плаћали приватне часове да би их наставници урадили. Јасно је да је већини циљ био да дете добије или задржи добру оцену. С друге стране, стално чујемо поруке важно је знање, а не оцена. Како није важна оцена ако се школски успех рачуна и при упису у средње школе и на факултете?

– Оцене, наравно, јесу важне, управо због тога што су повезане са могућностима деце да даље бирају шта ће и где учити, али није то оно што је проблем – проблем је што је то доминантан или једини извор мотивације у нашим школама.

Високе оцене би требало да прате изврсне резултате у учењу. Уместо тога оне су постале саме себи циљ, а учење је, уместо да буде циљ, постало препрека коју треба некако савладати не би ли се дошло до високе оцене.

У таквој ситуацији ученици уз подршку родитеља изналазе различите начине да препреку уклоне, односно да до високе оцене дођу по сваку цену.

Ако кажете да учење за оцену није оптимални извор мотивације за учење, шта јесте?

– Извори мотивације за учење могу бити унутрашњи (можемо да учимо нешто зато што нам је сама активност занимљива и „увлачи нас“ или нам је садржај занимљив и одговара нашим интересовањима, у складу је са оним у чему смо успешни и што волимо да радимо, или нам то што учимо омогућава да задовољимо своје потребе итд.) или спољашњи (учимо због оцене, зато што су нам родитељи обећали да ће нам нешто купити ако будемо добили високу оцену, или да бисмо избегли казну која нам прети ако добијемо слабу оцену итд.).

Обично се говори да је важно код ученика подстицати искључиво унутрашњу мотивацију, али то је наравно у школи тешко оствариво: похађање школе је обавезно, а садржаји унапред одређени и наметнути, услед великог броја деце у одељењима тешко је обезбедити да сва деца задовоље своје потребе, школа се недовољно брзо мења како би одговорила на потребе деце, а уз све то – рад се оцењује и неуспех, осим личног разочарења, изазива и јавни осећај стида и демотивише дете.

Услед тога, много је реалније обезбедити да мотивација за учење буде резултат и спољашњих и унутрашњих фактора заједно. Другим речима, то што нам је важно да добијемо високу оцену никако не значи да нам и само учење не може пружати задовољство.

Порука да треба да се учи за знање, а не за оцену у друштву у коме се знање одавно не цени делује као флоскула. Јесу ли родитељи и наставници који шаљу поруку да је знање моћ унапред изгубили трку ако их наша стварност свакодневно демантује?

– Та доста уопштена и нажалост свакодневно демантована флоскула о моћи знања у нашем друштву не значи да не можемо неговати ону природну радозналост са којом деца улазе у школе, а коју врло брзо изгубе услед недовољне флексибилности нашег образовног система да одговори на њихове потребе и услед тога што их прво научимо да постоји један тачан одговор на питања која им постављамо, а који треба да меморишу, уместо да буду запитана о свету око себе.

Деца најчешће једва чекају да крену у први разред, за њих је то потврда да су велики, да су спремни да уче на један нов начин, радознали су и отворени. Али сви знамо да то не траје дуго и да се доста брзо разочарају у школско искуство, што је, чини ми се, јако добро сажето у реченици коју често цитирам својим студентима: деца у школу улазе као упитници, а из ње излазе као тачке.

Извор: Данас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама