Др Стојан Раденовић, професор захваљујући којем је БУ ушао у 300 најбољих факултета, каже да је то признање за све његове колеге, али и ђаке који као ентузијасти раде у малим местима. Каже да нашем образовном систему треба реформа, али не нека велика. Додаје да младима не треба да предају бабе и деде.
Колико појединац може да промени ствари говори нова Шангајска листа на којој се, први пут, Београдски универзитет налази међу 300 најбољих светских универзитета.
Кључни критеријуми за рангирање универзитета јесу број објављених научних радова у међународним часописима, цитираност, број добитника Нобелових награда и Филдсових медаља оних који су похађали универзитет или на њему раде. Позицију универзитета у Београду побољшао је др Стојан Раденовић, професор Машинског факултета у пензији, који се нашао на листи најутицајнијих научних умова на свету у 2015. години.
Раденовић каже да је то велико признање за наше образовање, али представља и опасност и одговорност да се не вратимо уназад.
Каже да је свој први научни рад објавио 1976, кад је имао 28 година. „Те године сам добио цитат пољског научника и то ми је много значило“, навео је.
Раденовић наводи да се научници често баве једном облашћу, али да он на математику гледа као на једну. Студентима често кажем да читају Ајнштајнове радове, то је основа математике, додаје.
„Математика је активност, мене су још у основној школи подстицали и ја сам осећао да то могу… Код сваког од нас постоји нешто уграђено – да имате нешто за спорт, сликарство, за апстрактно мишљење, па и нерад – човек није крив ако не воли да ради“, прича професор.
Чим кренемо у школу ми се такмичимо – са собом, учитељицом, другарима, на студијама математике долазите у конфликте са самим собом, додаје. Писци не воле математику али је примењују, каже професор додајући да као што математичари уведу појам, писци у роман уводе личност.
Он наводи да себе не може да пензионише док је жив, јер је „у ропству математике“.
Каже да многи стари професори желе да продуже свој ангажман на факултетима и кад стекну услове за пензију, и сматра да је то погрешно.
„Кад старите не можете да се нашалите са студентима, а добро је за младе да им не предају бабе и деде“, наводи.
Професор Раденовић провео је 20 година на Математичком факултету у Крагујевцу, па на Машинском, а предавао је и у гимназији. Може да се похвали тиме што међу коауторима има 120 имена, и то око стотину из иностранства, како је навео.
Њега знају и цитирају многи у иностранству, али га ректор не познаје.
„Мене ректор и не зна, нема ни потребе, они су тренутно власт“, каже Раденовић.
За скок на Шангајској листи БУ каже да је то признање свим његовим колегама, али и ђацима. „То показује да наше школство није толико лоше“, рекао је.
Нарочито истиче ентузијасте који раде у неком малом месту. За студенте, па чак и оне који су отишли у иностранство, каже да они нису постали то што јесу на факултету већ су основе научили „можда код Лебана у некој школи која нема мокри чвор, где су им предавали професори ентузијасти“.
Увек су одлазили људи из сиромашнијих земаља у богатије, навео је. То што им они дају на Кембриџу, на пример, то је много добро, они добију методе и докторирају, али често немају где шта да објаве, каже професор.
„А докторска теза је платформа да радите и објављујете“, истиче.
Каже да нашем образовању треба реформа, али не нека нарочита. Да би неко био интелектуалац, поред завршене школе треба да има и културну и моралну савршеност, додаје.
„Никад нисам рекао студенту да не разуме, ја могу да му кажем да не зна, ако му кажем да не разуме ја сам културно несавршен… Степен разумевања је тешко мерити“, каже професор Раденовић.
Каже да су га звали, након вести о успеху, па га питали и „да ли је нешто добио“.
Ја имам пензијицу, Вучко ми скинуо 10 одсто, ја дам нешто унукама, и то је то, ја доприносим Србији, наводи.
Није ми битно ко је на власти, мени је важна Србија, власт је пролазна, ја ово радим за Србију, студенте, ђаке из Крагујевца, додаје.
Говорећи о плагијатима, каже да људи свуда преписују. „То није ништа, ти људи који то раде, они нису истраживачи – као што је рекао Матија Бећковић – некима је потребна академија, а неко је потребан академији“.
Извор: N1