Група универзитетских професора, наставника, директора – људи који се професионално баве образовањем, одлучила је да не чека да систем понуди решење за проблеме у образовању – сами су на њему радили. Осмислили су предлоге како унапредити образовање и васпитање у Србији – од вртића, преко школа до факултета. У Инсајдер дебати учесници су сагласни да се са уласком у озбиљну реформу већ закаснило, да времена нема много, и да цео систем просвете не може да се мења уколико друштво свој однос према школи и наставницима не промени.
„Предлог који смо дали да се о њему даље разговара није списак неких лепих жеља. У центру нашег рада мора да буде квалитетна настава – да видимо шта ми желимо за то дете, за тог ученика. Ми као да смо сметнули с ума шта је школа и пустили је да се, са све наставницима, заглави у администрацији, извештајима, бирократији“, упозорава једна од ауторки програма реформе, проф. др Јелена Теодоровић, са Факултета педагошких наука Универзитета у Крагујевцу.
„Наставни програми и уџбеници морају да се прочисте од неважних података. Програми су такви да од ученика захтевају само да нешто запамте и, евенутално, разумеју. Да анализирају, да примене, да нешто креирају, да понуде решења, да критички просуде – то нико не тражи. Истовремено тражи се прегршт података и чињеница“, објашњава проф. Теодоровић.
Њен колега са истог Универзитета, доц. др Ненад Стевановић додаје да наши ученици не разумеју градиво, нити да је оно део света у којем живе.
„Школа мора да буде и тешка, да буде изазовна, а да тај изазов покаже да сте напредовали, да сте нешто научили и да то знање можете да искористите. На жалост, сва релевантна истраживања показују да у великом броју наши ученици то не разумеју. Овај предлог покушава да реши и тај проблем. Не да ово буде неко ламентирање о томе шта све не ваља, ко је крив и шта треба променити, него да дамо конкретна решења. Она можда нису савршена, ту има простор да се даље ради и да се понуђено унапређује, али да кренемо коначно да нешто радимо, јер већ смо закаснили“, каже професор Стевановић.
Он наглашава да нам је истовремено потребан и систем праведног вредновања рада наставника.
„Положај наставника и углед су важни. Не можете углед неком да дате, он за њега мора да се избори, али у томе мора да учествује читаво друштво“, каже проф. Стевановић и додаје:
„Ми се данас ослањамо на наставнике који образовни систем држе само захваљујући свом ентузијазму, а њих је све мање и мање. Људи одлазе из просвете, нико неће да се бави овим послом. Ми такве наставнике морамо да задржимо, да не буду жртве професионалног изгарања, да се не разбољевају јер раде у школи. Такав систем ми морамо да створимо. И онда, када га направимо, онда да кажемо – е, па ту има и људи који треба да добију отказ јер наставник није занимање којим би требало да се баве“, наводи он.
А може ли наставник који се плаши сопствене учионице да буде „изузетан и посвећен“ како овај предлог предвиђа?
Подсећајући на низ дешавања која су обележила крај ове школске године где су родитељи физички нападали наставнике незадовољни закљученим оценама, проф. Теодоровић наводи да је крајње време да се ради на томе да попусти притисак очекиваних оцена.
„Једна од мера да се тај притисак смањи је укидање општег успеха. То значи следеће – наставници и даље раде, вреднују, али никога више не називате одличним, врлодобрим, добрим, јер то нема никакву вредност. Наша се деца у средње школе и факултете уписују на основу просека. Хајде да више не заокружујемо оцене у сваком предмету. Ви тада све сводите као на пијаци где је питање ко ургира – родитељ, дете, наставник, разредни старешина – да поклонимо или да не поклонимо, ко одговара ко не и ту се креира тај притисак“, објашњава и наводи пример:
„Ученик има 3,45 просек. Ви ћете сада или да му поклоните да би му се закључило 4, или ћете да му одузмете тих 0,45 и да му заокружите тројку. Ни једна од те две ствари није добра. Да ли можемо да имамо ученика који може да има баш 3,45 из физике или хемије? То да урадимо не тражи никаква додатна финансијска средства, на основу тих просека би се стицали услови за средњу школу, касније и за факултет. То неће укинути тај притисак на наставнике и школу, али би га значајно редуковало“, сматра она.
Проф. др Срђан Вербић, професор ФЕФА, бивши министар просвете подсећа да је закон добар само на папиру јер се прописане обавезе не испуњавају.
„Ми никада нисмо утврдили мрежу школа. Да видимо колико нам је школа и где потребно, па да се онда утврди и модел финансирања. Имамо рок за увођење државне матуре, до дана данашњег те матуре нема, Црна Гора државну матуру има 20 година. Ми не радимо наше домаће задатке. Лепо пише шта све треба да се уради, али Скупштина кад закон доноси не размишља да ли је он такав да може да се спроведе; на министарствима је да донесу правилнике, на школама је да те правилнике донесу на нивоу институције, на општинама и градовима је да донесу мрежу школа, али они то не спроводе. Није ствар само у томе да ми променимо закон. Џаба све ако нико не сноси одговорност када се тај закон не спроводи“, каже проф. Вербић.
Соња Стаменовић, саветница у области образовања наводи да ми имамо законе и подзаконска акта, али немамо контролу – да ли се у складу са њима заиста и ради.
„Ви имате на пример члан закона који каже да доношење мера које се тичу безбедности деце у школама треба заједно да донесу школе и јединице локалне самоуправе. Средства за финансирање тих мера и активности морају се планирати у буџету јединица локалне самоуправе. Ја позивам да се провери колико је локалних самоуправа неким додатним актима дефинисало тај процес – коме се школа обраћа, како, на који начин се те мере и активности доносе, да ли се уопште нешто финансира у области безбедности? Други проблем је финансирање одржавања школе, наставних средства у њима. Да ли је неко одговарао што није применио Правилник који све то дефинише? Колико локалних самоуправа заиста ради тај посао?“, упитала је и додала да је деполитизација школа неопходна и да би у том сегменту добар корак био да директоре школе постављају школске управе, а не политичке фигуре какви су министри.
Као један велики део проблема, за који наведена група професора нуди решење, они виде и проблем са стварањем нових кадрова на учитељским и наставничким факултетима.
„Ми имамо много случајева где су предметни наставници веома стручни у својој научној дисциплини, али немају педагошких особина ни вештина. Њих нико није научио како да активно слушају ученике, како да спремају задатке који ће ученике да заинтересују, како да створе топлу и радну атмосферу у учионици“, наводи проф. Теодоровић.
Критичнији је бивши министар Вербић који сматра да ми немамо наставничке факултете.
„Већина њих када заврши те факултете нема жељу да раде у школи него тамо заврше силом прилика. Нису наставници првог реда, него математичари другог реда“, каже Вербић.
Предлог промена у систему образовања, иза којег стоји група просветних радника и експерата, обухвата и високо, али и предшколско образовање.
Професор Стевановић најављује да ће се више убудуће бавити управо сегментом предшколског јер и тај сегмент образовног система, како каже, трпи притиске.
Васпитачи су запостављени, занемарени, трпе притиске родитеља и система. Предшколски узраст је кључни за развој човека, његов систем вредности и фундаментална знања, а ми и даље предшколско видимо као место где нам неко чува децу док смо ми на послу – на томе желимо интензивније да радимо“, каже он.
Учесници дебате најављују разговоре са свима из ланца образовног система и позивају све – од Министарства, преко родитеља, Универзитета и наставника – да учествују у јавној расправи о поменутом предлогу који могу да нађу на адреси на линку.
Извор: Инсајдер