Grupa univerzitetskih profesora, nastavnika, direktora – ljudi koji se profesionalno bave obrazovanjem, odlučila je da ne čeka da sistem ponudi rešenje za probleme u obrazovanju – sami su na njemu radili. Osmislili su predloge kako unaprediti obrazovanje i vaspitanje u Srbiji – od vrtića, preko škola do fakulteta. U Insajder debati učesnici su saglasni da se sa ulaskom u ozbiljnu reformu već zakasnilo, da vremena nema mnogo, i da ceo sistem prosvete ne može da se menja ukoliko društvo svoj odnos prema školi i nastavnicima ne promeni.
„Predlog koji smo dali da se o njemu dalje razgovara nije spisak nekih lepih želja. U centru našeg rada mora da bude kvalitetna nastava – da vidimo šta mi želimo za to dete, za tog učenika. Mi kao da smo smetnuli s uma šta je škola i pustili je da se, sa sve nastavnicima, zaglavi u administraciji, izveštajima, birokratiji“, upozorava jedna od autorki programa reforme, prof. dr Jelena Teodorović, sa Fakulteta pedagoških nauka Univerziteta u Kragujevcu.
„Nastavni programi i udžbenici moraju da se pročiste od nevažnih podataka. Programi su takvi da od učenika zahtevaju samo da nešto zapamte i, evenutalno, razumeju. Da analiziraju, da primene, da nešto kreiraju, da ponude rešenja, da kritički prosude – to niko ne traži. Istovremeno traži se pregršt podataka i činjenica“, objašnjava prof. Teodorović.
Njen kolega sa istog Univerziteta, doc. dr Nenad Stevanović dodaje da naši učenici ne razumeju gradivo, niti da je ono deo sveta u kojem žive.
„Škola mora da bude i teška, da bude izazovna, a da taj izazov pokaže da ste napredovali, da ste nešto naučili i da to znanje možete da iskoristite. Na žalost, sva relevantna istraživanja pokazuju da u velikom broju naši učenici to ne razumeju. Ovaj predlog pokušava da reši i taj problem. Ne da ovo bude neko lamentiranje o tome šta sve ne valja, ko je kriv i šta treba promeniti, nego da damo konkretna rešenja. Ona možda nisu savršena, tu ima prostor da se dalje radi i da se ponuđeno unapređuje, ali da krenemo konačno da nešto radimo, jer već smo zakasnili“, kaže profesor Stevanović.
On naglašava da nam je istovremeno potreban i sistem pravednog vrednovanja rada nastavnika.
„Položaj nastavnika i ugled su važni. Ne možete ugled nekom da date, on za njega mora da se izbori, ali u tome mora da učestvuje čitavo društvo“, kaže prof. Stevanović i dodaje:
„Mi se danas oslanjamo na nastavnike koji obrazovni sistem drže samo zahvaljujući svom entuzijazmu, a njih je sve manje i manje. Ljudi odlaze iz prosvete, niko neće da se bavi ovim poslom. Mi takve nastavnike moramo da zadržimo, da ne budu žrtve profesionalnog izgaranja, da se ne razboljevaju jer rade u školi. Takav sistem mi moramo da stvorimo. I onda, kada ga napravimo, onda da kažemo – e, pa tu ima i ljudi koji treba da dobiju otkaz jer nastavnik nije zanimanje kojim bi trebalo da se bave“, navodi on.
A može li nastavnik koji se plaši sopstvene učionice da bude „izuzetan i posvećen“ kako ovaj predlog predviđa?
Podsećajući na niz dešavanja koja su obeležila kraj ove školske godine gde su roditelji fizički napadali nastavnike nezadovoljni zaključenim ocenama, prof. Teodorović navodi da je krajnje vreme da se radi na tome da popusti pritisak očekivanih ocena.
„Jedna od mera da se taj pritisak smanji je ukidanje opšteg uspeha. To znači sledeće – nastavnici i dalje rade, vrednuju, ali nikoga više ne nazivate odličnim, vrlodobrim, dobrim, jer to nema nikakvu vrednost. Naša se deca u srednje škole i fakultete upisuju na osnovu proseka. Hajde da više ne zaokružujemo ocene u svakom predmetu. Vi tada sve svodite kao na pijaci gde je pitanje ko urgira – roditelj, dete, nastavnik, razredni starešina – da poklonimo ili da ne poklonimo, ko odgovara ko ne i tu se kreira taj pritisak“, objašnjava i navodi primer:
„Učenik ima 3,45 prosek. Vi ćete sada ili da mu poklonite da bi mu se zaključilo 4, ili ćete da mu oduzmete tih 0,45 i da mu zaokružite trojku. Ni jedna od te dve stvari nije dobra. Da li možemo da imamo učenika koji može da ima baš 3,45 iz fizike ili hemije? To da uradimo ne traži nikakva dodatna finansijska sredstva, na osnovu tih proseka bi se sticali uslovi za srednju školu, kasnije i za fakultet. To neće ukinuti taj pritisak na nastavnike i školu, ali bi ga značajno redukovalo“, smatra ona.
Prof. dr Srđan Verbić, profesor FEFA, bivši ministar prosvete podseća da je zakon dobar samo na papiru jer se propisane obaveze ne ispunjavaju.
„Mi nikada nismo utvrdili mrežu škola. Da vidimo koliko nam je škola i gde potrebno, pa da se onda utvrdi i model finansiranja. Imamo rok za uvođenje državne mature, do dana današnjeg te mature nema, Crna Gora državnu maturu ima 20 godina. Mi ne radimo naše domaće zadatke. Lepo piše šta sve treba da se uradi, ali Skupština kad zakon donosi ne razmišlja da li je on takav da može da se sprovede; na ministarstvima je da donesu pravilnike, na školama je da te pravilnike donesu na nivou institucije, na opštinama i gradovima je da donesu mrežu škola, ali oni to ne sprovode. Nije stvar samo u tome da mi promenimo zakon. Džaba sve ako niko ne snosi odgovornost kada se taj zakon ne sprovodi“, kaže prof. Verbić.
Sonja Stamenović, savetnica u oblasti obrazovanja navodi da mi imamo zakone i podzakonska akta, ali nemamo kontrolu – da li se u skladu sa njima zaista i radi.
„Vi imate na primer član zakona koji kaže da donošenje mera koje se tiču bezbednosti dece u školama treba zajedno da donesu škole i jedinice lokalne samouprave. Sredstva za finansiranje tih mera i aktivnosti moraju se planirati u budžetu jedinica lokalne samouprave. Ja pozivam da se proveri koliko je lokalnih samouprava nekim dodatnim aktima definisalo taj proces – kome se škola obraća, kako, na koji način se te mere i aktivnosti donose, da li se uopšte nešto finansira u oblasti bezbednosti? Drugi problem je finansiranje održavanja škole, nastavnih sredstva u njima. Da li je neko odgovarao što nije primenio Pravilnik koji sve to definiše? Koliko lokalnih samouprava zaista radi taj posao?“, upitala je i dodala da je depolitizacija škola neophodna i da bi u tom segmentu dobar korak bio da direktore škole postavljaju školske uprave, a ne političke figure kakvi su ministri.
Kao jedan veliki deo problema, za koji navedena grupa profesora nudi rešenje, oni vide i problem sa stvaranjem novih kadrova na učiteljskim i nastavničkim fakultetima.
„Mi imamo mnogo slučajeva gde su predmetni nastavnici veoma stručni u svojoj naučnoj disciplini, ali nemaju pedagoških osobina ni veština. Njih niko nije naučio kako da aktivno slušaju učenike, kako da spremaju zadatke koji će učenike da zainteresuju, kako da stvore toplu i radnu atmosferu u učionici“, navodi prof. Teodorović.
Kritičniji je bivši ministar Verbić koji smatra da mi nemamo nastavničke fakultete.
„Većina njih kada završi te fakultete nema želju da rade u školi nego tamo završe silom prilika. Nisu nastavnici prvog reda, nego matematičari drugog reda“, kaže Verbić.
Predlog promena u sistemu obrazovanja, iza kojeg stoji grupa prosvetnih radnika i eksperata, obuhvata i visoko, ali i predškolsko obrazovanje.
Profesor Stevanović najavljuje da će se više ubuduće baviti upravo segmentom predškolskog jer i taj segment obrazovnog sistema, kako kaže, trpi pritiske.
Vaspitači su zapostavljeni, zanemareni, trpe pritiske roditelja i sistema. Predškolski uzrast je ključni za razvoj čoveka, njegov sistem vrednosti i fundamentalna znanja, a mi i dalje predškolsko vidimo kao mesto gde nam neko čuva decu dok smo mi na poslu – na tome želimo intenzivnije da radimo“, kaže on.
Učesnici debate najavljuju razgovore sa svima iz lanca obrazovnog sistema i pozivaju sve – od Ministarstva, preko roditelja, Univerziteta i nastavnika – da učestvuju u javnoj raspravi o pomenutom predlogu koji mogu da nađu na adresi na linku.
Izvor: Insajder