Prof. Violeta Kecman: Naša deca su oteta, koliko su i prećutno prepuštena internetu, jer smo mi prezaposleni, preokupirani i preumorni

decembar 8, 2023

Deca se rađaju prikačena na vajfaj, rekao je neko nedavno. I kad ih vidimo kako brzo shvataju nove tehnologije, koliko ih s lakoćom koriste, pomislimo da su silno napredni u pogledu digitalne pismenosti i da mi, odrasli, nemamo čemu da ih naučimo.

I tu, veoma često, napravimo najveću grešku.

Kad ih vidimo koliko spretno barataju funkcijama na uređajima i u aplikacijama, kad prevrnu očima jer ne umemo da “sredimo” fotku pre objave, pa sami to urade za nas u par klikova, zapitamo se – kako sad učenje digitalne pismenosti? Pa oni sve to znaju bolje od nas!

Ali ne znaju. Ne umeju da razlikuju istinu od laži, teško mogu da podnesu kad ih neko uvredi, ne znaju da provere da li je informacija koja im se servira samo maliciozna laž, ni da li je fotografija koju su im poslali drugari stvarna ili proizvod veštačke inteligencije. I to je samo jedna mali deo onoga što treba da razumeju da bi se moglo reći da su bezbedni u digitalnom svetu.

Nedavno objavljena knjiga „Lažne vesti“, u izdanju Kreativnog centra, upravo je štivo koje i mladima i njihovim roditeljima na zanimljiv, prijemčiv i duhovit način pomaže da razumeju zakone koji vladaju u onlajn svetu. Na predstavljanju knjige govorila je i Violeta Kecman, teoretičarka dramskih umetnosti, medija i kulture i profesorka srpskog jezika i književnosti u Petoj beogradskoj gimnaziji.

– Knjigu „Lažne vesti“ španske autorke Nerejde Kariljo, u izdanju Kreativnog centra, toplo preporučujem adolescentima, njihovim roditeljima i nastavnicima, ali i svima ostalima koji vole sjajne ilustracije i ulogu detektiva u zamršenim slučajevima dezinformacija, podvalama informacijama i razotkrivanja predatora internet faune

Koliko su zapravo tinejdžeri danas digitalno pismeni, u pravom smislu te reči?

U osnovi razumevanja sveta je informaciona pismenost, kao sposobnost prepoznavanja i pronalaženja informacija, njihove procene i efikasne upotrebe. Informaciona pismenost je, dakle, nadređena digitalnoj pismenosti, ali i ostalim konceptima pismenosti – medijskoj, informatičkoj, društvenoj itd. Digitalna pismenost je primena informacione pismenosti u digitalnom okruženju – u svakom ambijentu gde kucamo poruku, primamo je ili prenosimo koristeći internet. 

Današnji tinejdžeri nisu dovoljno informaciono pismeni, ali se ni starije generacije, uopšteno gledano, ne mogu smatrati dovoljno informaciono pismenim. S druge strane, digitalno okruženje je ambijent u kojem se današnji tinejdžeri razvijaju, mnoge veštine i sposobnosti vezane za internet njima su bliskije nego njihovim roditeljima. Podrazumeva se da odrasli imaju odgovornost prema sebi i samoninicijativno, uz lični napor, razvijaju kompetencije potrebne za život u izmenjenom okruženju. Kod dece i adolescenata stvar je drugačija – za njihov razvoj i bezbednost odgovorni smo mi, odrasli – roditelji, nastavnici, kreatori obrazovnih politika, zaposleni u medijima, ali i društvo u celini. 

A nastavni kadar?

Nastavnici su jedina društvena grupa odraslih koju redovno opominju da mora da uči i da se stručno usavršava, da bi se bavila svojim poslom.

Loš ekonomski i socijalni status, nerealna očekivanja od strane roditelj i resornih institucija, često stvaraju pritisak i kontraefekat – mnogo je nastavnika srednje i starije generacije koji bi mogli da unapređuju svoju digitalnu pismenost, ali se tiho opiru, držeći je na minimumu neophodnom za obavljanje svog posla.

Činjenica je da je pojedincu koji je naučio da uči koristeći makar samo jednu vrstu izvora (knjigu), koji poseduje osnovnu i funkcionalnu pismenost u visokoj meri i ima razvijen kritički odnos prema izvorima znanja, mnogo lakše da postigne informacionu pismenost. Istovremeno, pojedinac koji ima visok stepen razvijenosti računarskih kompetencija, dok su mu ostali vidovi pismenosti zapostavljeni, ne mora da bude efikasan u pronalaženju validnih informacija i njihovoj proceni. Otuda možete naići na nastavnike računarstva i informatike sa visoko razvijenom informatičkom pismenošću, a nedovoljno razvijenom informacionom i medijskom.

Zamislite nastavnika s početka 20. veka koji i dalje ističe prednosti petroljeske lampe za noćno čitanje, dok njegovi učenici uveliko koriste struju. Takav pojedinac strada zbog svojih čvrstih uverenja koje ne preispituje i ne menja, bez obzira na promene i dinamiku kojom se svet oko njega menja.

Radite u školi već veoma dugo i svakog dana ste u kontaktu sa velikim brojem tinejdžera. Da li je upotreba moderne tehnologije problem sam po sebi ili samo decu nismo usmerili i ograničili na pravi način?

Učenici danas moraju da koriste moderne tehnologije, jer je savremeni svet koncipiran na njihovoj upotrebi. Polje modernih informacionih tehnologija je toliko široko i sa takvom veštinom i znanjem o ljudskim potrebama i slabostima osmišljeno da je nerealno očekivati od porodice i institucija da predvide sve njegove zamke. Ono što možemo da uradimo je da kod dece i adolescenata ističemo razliku izmeću dobra i zla, društveno prihvatljivog i neprihvatljivog, izdvajamo etičku dimenziju u onome što vide od drugih i onome što rade, čak i kada se čini da je na njihovom uzrastu podrazumevano da to znaju. Više se ništa ne podrazumeva, sem činjenice da smo prolazni. Ishode tehnoloških promena ne možemo da predvidimo, ali možemo da redovno održavamo i brusimo alat za percepciju novih informacija, bez obzira na modalitete u kojima će se one javiti. To moćno oružje u rukama pojedinca i strepnja svakog totalitarnog sistema je kritičko mišljenje.

Društvene mreže su, jasno je svima, najproblematičniji izvor lažnih i zlonamernih informacija. Kako deca i odrasli mogu naučiti da prepoznaju laž kad je vide? Bilo da je u pitanju video, fotografija ili vest?

Važno je postavljati sebi pitanja: Koji izvor šalje ovu informaciju i zašto? Koji mediji su istu poruku poslali, a koji je nisu ni pomenuli? Šta zaključujem iz toga? Koju ideologiju ili životni stil hvali ovaj medijski sadržaj? Postoje li u medijskoj poruci informacije koje ciljano aktiviraju moje emocije? Zašto neko želi da utiče na moje emocije? Da li su naslov i vizuelni sadržaji u skladu sa osnovnom informacijom? Skriva li se u ovoj medijskoj poruci namera da se nekome naškodi?

Na prvi pogled izgleda kao da je pristup informacijama priprema za direktni napad neprijatelja, ali ovakva obrada diskursa posle kraćeg vremena postaje rutina. Treba stalno preispitivati, a opet ne postati skeptik.

U kojoj meri su deca danas podložna manipulacijama i teorijama zavere?  

Podložnost manipulacijama i teorijama zavere tesno je povezana sa obrazovanjem. Teško ćete među gimnazijalcima naići na pobornike teorija zavere. Veći problem imamo kod ostatka srednjoškolske populacije i učenika osnovne škole. Tamo gde je veliko poverenje prema porukama sa društvenih mreža, gde ima emocionalnog vezivanja za autoritete koji su već osvojili simpatije i pažnju ranijim objavama, postoji i veća verovatnoća za manipulaciju.

Zašto su tinejdžeri želeli da se na Sajmu knjiga fotografišu sa Vojislavom Šešeljem? Interesovanje koje je on probudio kod mlađe populacije ne tiče se njegove političke ideologije, već mimova u kojima se pojavljuje na društvenim mrežama. Tinejdžeri ga predstavljaju kao smešnog i prepoznatljivog na internetu. Obrazovanje, razgovor s mladima i o temama koje ne prate nastavni program, preventiva je i lek od takvih društvenih sunovrata.

Svedoci smo ubrzanog razvoja veštačke inteligencije. Lako možete generisati fotografiju nage ili neprikladno obučene devojčice i na nju montirati bilo čiji lik. Možemo li zaštititi decu od ovakvih zloupotreba?

Decu nikada u potpunosti ne možemo zaštiti. Naša deca su oteta, koliko su i prećutno prepuštena internetu, jer smo mi prinuđeni da budemo prezaposleni, preokupirani različitim ulogama i preumorni. Možemo da ih učimo da je digitalno okruženje puno dezinformacija, da je svako deljenje sadržaja koji mogu da naškode drugome jednako loše kao i njihovo kreiranje, ali će loše namere pojedinaca i grupa, kao i mogućnosti za zloupotrebu, i dalje postojati. Važno je podsećati da dipfejk – lažne slike, video i audio materijal koje proizvodi veštačka inteligencija, takođe možemo razotkriti. Ni jedan ozbiljan izvor ne generiše i ne deli fotografije i video sadržaje koje kompromituju druge.

Decu treba učiti da ne otkrivaju mnogo o sebi, ali da razotkrivaju mnogo oko sebe.

Govorili ste i na predstavljanju knjige „Lažne vesti“ koja se upravo bavi temom širenja dezinformacija. Koliko ova knjiga može biti korisna tinejdžerima?

Knjigu „Lažne vesti“ španske autorke Nerejde Kariljo, u izdanju Kreativnog centra, toplo preporučujem adolescentima, njihovim roditeljima i nastavnicima, ali i svima ostalima koji vole sjajne ilustracije i ulogu detektiva u zamršenim slučajevima dezinformacija, podvalama informacijama i razotkrivanja predatora internet faune – botova, hejtera, trolova i drugih internet-vrsta. Zbog jasnih i kratkih tekstova, testova za samoevaluaciju i duhovitih ilustracija, knjiga je pravi moderan vodič za razotkrivanje lažnih vesti.

Fotografije: Miroslav Milić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Prof. Violeta Kecman: Naša deca su oteta, koliko su i prećutno prepuštena internetu, jer smo mi prezaposleni, preokupirani i preumorni"

  1. Veljja kaže:

    Porodica treba da ozdravi,drzava da se menja,skola da se menja.Da skola vrati vaspitnu ulogu da se disciplinom i nasiljem u skoli bave direktor,pomocnik direktora,psiholog,pedagog i razredni staresina.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama