У нашој рубрици ”Ми ВАС питамо” кроз коју реч дајемо наставницима најчешћи гости су управо наставници и професори српског језика и књижевности. Овог пута то је Милан Станковић, професор из Бора, који српски језик предаје у ОШ ”Вук Караџић”.
Милан верује да је неопходно радити на побољшању материјалног статуса наставника, ако желимо да образовање у Србији крене узлазном путањом.
С њим разговарамо о тренутној ситуацији у школама и о томе шта нас све чека за две недеље, кад школе поново отворе своја врата.
Делује да су последње године за српску просвету изузетно бурне. Од 2023. као да нисмо имали миран и леп завршетак тог наставног дела школске године ком смо се заиста могли радовати. Како све то утиче на атмосферу у школи, на наставнике и ученике?
– Подсетио бих да турбуленције у просвети трају знатно дуже од „последњих неколико година“. У том периоду било је много парцијалних решења и промена „на ситно“, али суштински – ништа се није променило. Моје је мишљење да је и одговор просвете, у виду штрајка, био погрешан и да је додатно продубио кризу, уместо да је каналише у конструктивном правцу.
Постоји низ отворених питања: статус, ауторитет, професионална одговорност наставника. Али, да не лицитирамо: кључно питање је финансијски положај просветара. Без стабилне егзистенције, свака прича о мотивацији и квалитету наставе остаје у домену демагогије.
Није тачно да су наставници свуда у свету лоше плаћени – у многим земљама ЕУ плата просветара је изнад државног просека, што се може рећи и за Швајцарску, која није у ЕУ. Код нас су платни разреди, који би трајно решили овај проблем, нестали из јавног говора. Издвајања за образовање годинама су била испод 3,5 одсто БДП-а, док су у земљама којима тежимо она често изнад 5 одсто, у некима, као што је Шведска и до 7 посто. Чак и уз недавни благи раст, највише због високог образовања, ми смо далеко од стандарда на које се декларативно позивамо.
Да ли нас је све што се у школама догађа на неки начин променило?
– Нажалост, мој одговор неће бити превише афирмативан. Суштински се ништа није променило. Однос друштва према основном и средњем образовању остао је исти – и сада је, чини се, још више обојен негативним коментарима и неповерењем. Да би дошло до стварне промене, нису довољне ни парцијалне ни персоналне корекције. Неопходна је промена вредносног система. А он се, без снажне и јасно изражене воље, мења споро.
Потребна нам је дугорочна, промишљена и одважна образовна, културна и медијска стратегија, али и промена свести на личном нивоу. У друштву у којем је вредносна ерозија удружена са дубоким социјалним разликама – а ми смо, по том индексу, међу водећима у Европи – готово да нема услова за стабилан, позитиван заокрет ка знању и образовању као општем добру.
Много тога су догађаји у школској години за нама донели. Ипак, ако хоћемо да гледамо и позитивну страну, можемо ли рећи да се ипак јединство наставника и родитеља подигло на неки нови ниво? Да је невоља донела разумевање уместо неповерења, подршку уместо осуде?
– Добро је и за сваку похвалу када постоји сарадња између наставника и родитеља, заснована на међусобном уважавању и свести да се делује у заједничком интересу – за добробит деце и школе. Код једног броја родитеља заиста постоји разумевање за положај наставника и солидарност која се некада није могла тако лако препознати. То јесте позитиван помак.
Међутим, морамо бити опрезни. Није добро када родитељски утицај постане толико доминантан да угрожава критеријуме оцењивања и дисциплине. Љубав према деци је разумљива и природна, али она често замагљује реалну слику о школским проблемима. Школа није играоница, а наставници нису гувернанте. Наставник није сервис родитељима – он мора имати професионалну аутономију и интегритет.
Критеријуми оцењивања годинама падају, а резултати су све слабији. Дисциплина је често на веома ниском нивоу, а однос ученика према наставницима уме да буде отворено насилан. Неки трагични догађаји претходних година сведоче о томе. Наставник је човек, не механизам, и не може до у бесконачност да апсорбује притисак. Зато унутар школе мора постојати јасна надлежност – одлуке о оценама и дисциплини не могу бити подређене родитељским притисцима. Ни ученик ни родитељ не смеју бити они који пресуђују о раду наставника.
Друштво може и треба да буде демократско, али школа, ако жели да буде озбиљна установа, мора да се руководи професионалним критеријумима, а не популизмом.
Јесу ли Вас деца и млади људи којима предајете изненадили својим погледом на све оно што се догађа? И на који начин?
– Радим у основној школи тако да ту није било значајних разговора са ученицима о друштвеним догађајима. И иначе смтрам да малолетницима прва брига треба да буду школске обавезе, култура, спорт, рекреација, хобији – а не ангажман у темама које неминовно носе политичку конотацију. То, наравно, не значи да млади, посебно они близу пунолетства, не могу имати свој став. Али активно учествовање у јавном простору мора бити зрео избор, а не наметнут шаблон.
Студенти су већ друга прича – они имају већу слободу и одговорност. Али ни ту не мислим да политичка артикулација треба да иде у правцу блокада факултета и институција, јер се тиме губи кредибилитет и нарушава основна мисија образовања.
Пред нама је нова школска година. Како ћемо у њу ући? Да ли можемо од наставника којима је плата одузета јер су подржали студенстку борбу очекивати да буду мотивисани, да дају свој максимум, да подучавају и да уче као да се ништа није догодило?
– У нову школску годину улазимо под знатним стресом – и због недавних догађаја, и због тога што кључна питања у просвети остају систематски занемарена. У образовању не би смело да важи правило „држи воду док мајстори оду“. Такав приступ само продужава кризу. Мислим да је дубоко неправедно то што је наставницима одузета плата.
Наставници морају да остану доследни у захтевима за побољшање свог статуса – пре свега финансијског – јер су многи други проблеми директна последица тог запуштеног аспекта. Осим тога, мислим да је време да се отвори и расправа о потреби повратка темељима традиционалног школства. Светска искуства показују да конзервативнији приступ образовању , са јасним структурама, очекивањима и одговорностима, даје стабилније и, зашто не рећи, боље резултате. А ради се због резултата.
Наравно, савремене педагошке тенденције, које саме себи стављају предзнак „либералне“, а које упорно инсистирају на учењу кроз игру, потом индивидуалном темпу и само саветодавној улози наставника, имају своје место – али само у одређеним условима: уз посебно окружење, припремљене ученике и адекватну подршку. То може бити допуна, али не сме да постане основа система. Јер у нашим условима, ако школа постане искључиво простор забаве, резултати ће изостати. А школа, ако ћемо све да „оголимо“ до суштине, ипак постоји због знања – а не због илузије лакоће.
Шта очекујете од 1. септембра?
– Од 1. септембра не очекујем спектакл. Очекујем реалност – наставници ће се вратити у учионице са истим питањима на која нису добили одговоре: о платама, о ауторитету, о улози школе у друштву. Али ће, упркос свему, радити. Зато што знају да систем, колико год био неправедан, не поправљају уценом, већ стрпљењем, разумом и доследношћу.
Штрајк, какав смо недавно имали, сматрам најгорим могућим решењем. Он наноси штету и просвети и друштву. Нарочито је погрешно мислити да је обустава наставе облик просветитељске борбе. Није. Наставник не сме изгубити из вида ко је – и шта његов позив значи. Постоје и други начини борбе, достојанственији и ефикаснији.
Ако желимо промене, морамо бити бољи од система у коме радимо. То је можда спорији пут (а можда и није с обзиром на ефекте штрајка) али је једини који не урушава суштину образовања – ни код деце, ни код одраслих.
Posle 14 godina rada u školi dajem otkaz. Kolege su se podelile na one koji štrajkuju i oni kiji ne štrajkuju. Postalo je pakao raditi.
Ja sam dao otkaz posle 7 godina rada u prosveti. Raditi u okruženju sa ljudima koji ne žele da rade na poboljšanju kvaliteta obrazovanja već licemerno drže lekcije o pravim vrednostima bez pokazivanja istih na delu, bolji materijalni status, integritet je zaista frustrirajuće.
I pre obustave sam planirao da odem ali se zahvaljujem prethodnoj školskoj godini što mi je otvorila oči i ubrzala odluku.
Ja sam dao otkaz posle 7 godina rada u prosveti. Raditi u okruženju sa ljudima koji ne žele da rade na poboljšanju kvaliteta obrazovanja već licemerno drže lekcije o pravim vrednostima bez pokazivanja istih na delu, bolji materijalni status, integritet je zaista frustrirajuće.
I pre obustave sam planirao da odem ali se zahvaljujem prethodnoj školskoj godini što mi je otvorila oči i ubrzala odluku.
Hvala Milane. Još jedan Vaš odličan tekst i istinit. Lepo je što je objavljen. Vama svaka čast na radu i angažovanju u školi. Izgleda da volite svoj posao i decu. Ona nisu kriva. Nadam se da ćete tako nastaviti. Najlakše je reći ništa ne valja, frustriran sam situacijom, okruženjem, … idem.