Унутрашња напетост постала је стални сапутник савременог ритма живота. У потрази за олакшањем окрећемо се новим трендовима којима нас свакодневно бомбардују на друштвеним мрежама. А шта ако је, упркос свему, одговор једноставнији него што мислимо? Можда нам не недостаје још једна стратегија, већ оно најосновније – блискост и људски додир.
У свету који фаворизује екране, где су погледи замењени скроловањем, а присутност брзином, лако је поверовати да смо прерасли потребу за туђом близином оног тренутка када смо закорачили у свет одраслих. Навикли смо да додир третирамо као нешто успутно – сведено на брз пољубац на излазу из куће, кратко грљење у журби или руку тек овлаш положену преко стола док разговарамо о обавезама. Ипак, наше тело не познаје рокове и не разуме дигиталне замене, па се то одсуство блискости често манифестује управо кроз осећај необјашњиве узнемирености. Оно дубоко у себи носи истину коју често занемарујемо: кожа је наш најстарији и најискренији комуникациони систем. Потреба за додиром не престаје са годинама, она само постаје тиша, а њено одсуство болније.
Да ли знате да обичан загрљај може променити вашу унутрашњу хемију?
Наша кожа поседује посебне нервне завршетке, такозвана Ц-тактилна влакна, која уопште не служе да осете текстуру предмета, већ су ту искључиво да региструју нежан, људски додир. Када нас неко драг загрли, ови нерви шаљу сигнал директно у центре у мозгу који управљају емоцијама.
Истраживања показују да чак и сасвим кратки тренуци блискости, попут држања за руке пре стресног састанка или загрљаја након тешког дана, могу значајно да нам промене унутрашњу хемију.
Што смо старији, овај „тихи језик“ постаје моћнији и претвара се у нашу најснажнију одбрану од усамљености и тихи лекар душе. Додир брише осећај изолације и узнемирености и подсећа нас да још увек припадамо, да смо виђени и вољени. Додир је тренутак у којем нестају године, а остаје само чиста људска повезаност.
Зато, не допустите да вам чула отупе у свету који нас свакодневно гура у изолацију. Не штедите на загрљајима и не заборавите на снагу једноставног, топлог људског контакта. Следећи пут када видите своје родитеље, баке или деке, немојте им само упутити реч или осмех са врата. Приђите им, узмите их за руку, загрлите их чврсто и дуго. Тај један покрет лековитији је од хиљаду изговорених реченица.
Учините то данас и чините то свакога дана, јер је управо тај додир најлепши доказ да је топлина другога једино уточиште у којем свако срце непогрешиво проналази мир.