„U prvoj nedelji škole mi, učenici I2 odeljenja, dobili smo obaveštenje da će nas posetiti fotograf. Sećam se da nas je slikao sa podignutom rukom.
– Sada podignite dva prsta i pogledajte u stolicu – rekao je.
Znatiželjan po prirodi, pitao sam zašto moram tako da držim ruku.
– Da ne osramotiš svoje roditelje!
Onda sam saznao da je učenik koji digne ruku taj koji zna. I tako sam počeo da učim…
Da ne osramotim roditelje.
Vreme je prolazilo, krenuo sam u srednju školu, a razlog zbog kog sam učio bio je isti. Da ih ne osramotim.
Sve je promenila nastavnica koja nam je rekla:
– Ako ne naučiš, svi će ti se smejati! Da li zaista želiš da živiš sa tom sramotom?
Dakle, ne radi se o roditeljima, rekao sam sebi tada, počevši da učim da se ne osramotim.
Nakon ove „sramote“, otišao sam na fakultet, gde su predmeti bili mnogo raznovrsniji.
Negde na drugoj godini, na času matematike, nakon što je napisao zadatak na tabli, nastavnik nam daje vremena da razmislimo o rešenju.
Podižem ruku.
– Profesore, i ja imam pitanje. Još dve godine i završavamo fakultet. Gde i kada ćemo primeniti sve što nas naučite? Tačnije, kako će nam sve ovo pomoći?
Blago se ironično nasmešio, ustao sa stolice i otišao do cveta na prozorskoj dasci.
– Nikada više nećete raditi ove vežbe u nekom budućem poslu, ali sada vam one hrane mozak. Vidite li ovaj cvet? Šta mu je potrebno da raste? Voda i svetlo. I ljudski mozak, da bi se razvijao, potrebno mu je znanje, informacije iz svih oblasti. Moj savet je da uvek pazite da svom mozgu date ono što mu je potrebno za rast. Kao što pazite da ovaj cvet zalivate uvek, a ne jednom!
U tom trenutku bilo me je sramota jer sam mislio da učim radi „sramote“.
Mislim da bi ovo trebalo da bude prva lekcija koju bi učenici morali da nauče prvog dana škole:
– Vi ste tu, u školi, da NAHRANITE SVOJ UM, a ne da se ne stidite pred porodicom, prijateljima, svetom!
Autor teksta nepoznat