Проблем паса луталица у Бору траје годинама, готово деценијама. Данас је, по свему судећи, достигао критичну тачку. Чопори крупних, ухрањених паса присутни су у самом центру града, на шеталиштима и најпрометнијим местима, испред продавница хране и угоститељских објеката. У вечерњим сатима, када се грађани враћају са посла, шетају или свраћају да нешто купе, прилаз појединим локалима постаје веома отежан. Простор јавног живота постепено се прилагођава присуству животиња које немају власника, надзор ни одговорност.
Кључно питање није зашто неко баци комад хране. Основно питање гласи: како је могуће да у урбаној средини егзистирају бројни пси без власника, без контроле и без институционалног оквира који гарантује сигурност грађана? Пас је домаћа животиња, вековима упућена на човека. Човек га је створио, обликовао, припитомио и самим тим преузео обавезу старања. Пас без власника представља напуштену одговорност. Заправо, у урбаном жаргону израз „пас луталица“ не би смео ни да постоји. Друга је ствар што у урбаним срединама живе и они који се нису одрекли навика из руралног окружења.
Посебну тежину проблем добија у близини школа. Пунктови окупљања паса често се налазе управо испред образовних установа. Деца пролазе поред чопора, играју се у њиховој близини, понекад их мазе, понекад их се плаше. Пси лају, трче за аутомобилима, јуре бициклисте и мотоциклисте. Забележени су падови и повреде. Напади и уједи нису реткост. И међу ученицима. И ако нема уједа – стрес је ваљда нека повреда. Јер када последица изостане, стрес остаје. Страх који дете осети испред школе утиче на осећај сигурности у простору који би требало да буде заштићен.
Јавна расправа о овом питању често склизне у идеолошку карикатуру. Појављује се теза да је проблем у „недостатку љубави према животињама“. Или „у неприпремљености људи да се адекватно понашају у комуникацији са псима“. Пази богати, рекао би понеки градски човек. Такав став укида рационалну расправу. Љубав према животињама спада у домен личних афинитета. Грађански статус и право на безбедност не условљавају се емоционалним односом према псима. Друштво које етичку супериорност гради на демонстративном „вољењу“ животиња, а истовремено релативизује страх и повреде људи, улази у опасну замену вредности. И опет – карикатуру.
Проблем, дакле, није у постојању животиња. Проблем је у одсуству уређеног система. Европски градови, често навођени као пример у другим областима, ово питање решили су у потпуности. Путник у великим урбаним центрима ретко сусреће пса без власника. Ако га уопште сретне. Та чињеница није последица случаја, већ политике и континуитета у спровођењу мера.
У локалном контексту, најаве изградње азила годинама круже као обећање. Свако одлагање продужава стање правне и практичне недоречености. Чекање да се догоди трагедија представља најскупљи и најнеодговорнији модел управљања. Друштва која уче из туђих искустава делују превентивно; друштва која реагују тек након несреће плаћају цену у повредама, страху и неповерењу.
Питање паса луталица тако постаје питање граница јавне толеранције. Да ли је грађанин дужан да развија „тактике“ кретања кроз сопствени град? Да ли треба да прилагођава дневне навике избегавању чопора? Јавни простор припада људима и уређује се у складу са људском безбедношћу, уз хуман третман животиња. Та равнотежа подразумева институционалну одговорност, а не приватну сналажљивост.
Проблем додатно усложњава тишина. Повреде се често прећуткују. Родитељске реакције остају фрагментарне. Озбиљне, аргументоване иницијативе са масовном подршком изостају. У таквом амбијенту одговорност се разводњава, а стање постаје нормализовано.
Ова тема захтева јасно раздвајање емоције и политике. Хуман однос према животињама и заштита безбедности ученика нису супротстављени циљеви. Они припадају истом цивилизацијском стандарду. Град који брине о псима истовремено брине и о својим грађанима и о деци. Град који препушта псе улици, препушта случају и своје најмлађе.
Питање које остаје далеко је од реторичког. Оно гласи: да ли ће се систем организовати пре него што се догоди неповратан, трагичан догађај? Одговор на то питање одредиће како однос према животињама, тако и ниво поштовања сопствених грађана. Нарочито деце.
Милан Станковић
