Крађа, као и друге мање делинквенције попут лагања, превара и слично, нису догађаји који се дешавају сами од себе. Дешавају се у посебним ситуацијама и са посебним циљем. Када суочите и мање дете и старијег ђака са питањем – зашто, покушавши да допрете до тога који је мотив крађе, тешко да ћете добити одговор.
Ђак може и да се стиди и да буде уплашен и да осећа кривицу када је крађа препозната, може због срамоте лагати, али може се десити и да не зна и управо тако да изгубљено одговори „не знам“. Починиоци могу да не буду свесни разлога и стварних мотива за ситне деликвентне радње. Сама крађа може имати сијасет мотивација. А прича о присвајању нечега што није наше почиње врло рано.
Мала деца не разликују сасвим зашто су неке ствари дозвољене а друге не, већ их томе учимо. Дете почиње да доживљава свет по принципу задовољства: оно што пожели волело би да је његово и то одмах. Оно што дете учи дуги низ година, још од бебећег постепеног овладавања чињеницом да не може бити нахрањено, забављено, очишћено и утешено истог секунда, то је да се носи са фрустрацијама својих потреба. На бебећем узрасту те фрустрације су једног типа, што деца више расту фрустрације се мењају и уколико су оне адекватне узрасту кроз године развоја оне помажу да се принцип задовољства напушта зарад принципа реалности.
Принцип реалности каже да се не може све поседовати чим потреба настане. За поседовање разних и духовних, академских и материјалних добара потребан је или труд или рад или стрпљење или повољне околности или више ових ствари заједно, а фрустрација треба да се поднесе до тада. Ако родитељи фрустрирају дете премало, па оно добија све што пожели или фрустрирају превише без разумних и истинитих објашњења и разлога па је оно превише жељно и лишено нечега, а не разуме зашто, његове потребе могу бити неумољиве и може покушати да оно што не добија – украде.
Некада, и то често, оно што дете присвоји симбол је за нешто друго што му треба. Може украсти од блиских људи из дивљења, љубоморе, зависти или да би били ближи тој некој особи чије им друштво, нежност и пажња недостаје. Очекује се да ће прича о присвајању туђих ствари бити решена на много мањем узрасту и заиста тако бива у већини случајева.
Шта онда када ђак старијих разреда основне школе украде?
Због тога што крађа није просто условљена баш толиком потребом за туђим скејтом, чоколадом у продавници и слично, зато је и тешко доћи до одговора на то „зашто си украо?“ код ђака. Као да постоји нека нелагодност изнутра, нека дубока потреба коју крађа само „почеше“, а која после настави да сврби. На површини, ђаци могу красти и да би се доказали у друштву, купили пријатељство, били популарни, или стекли неки статус у оквиру групе. Али питање остаје – зашто је ова потреба толика да се прибегава нечему што може донети значајну осуду и срамоту. Ђак који на овом узрасту краде, у ствари нешто поручује. То је врста апела, али је у питању нешто тако интимно да би се другачије рекло и показало.
Нешто је у изгубљено у историји одрастања, породице и породичних односа што испливава на површину као потреба за оваквим понашањем.
Зато се у оквиру породице ова историјска жаришта могу једино открити и залечити у садашњем времену. Потребно је доста преиспитивања и родитеља и детета. Друштво нема ни интересовања и бриге ни стрпљења да се на квалитетан начин бави овим проблемом сем да понашање санкционише, а починиоца препозна као некога ко је крао. Друштво нема ни интимно познавање породичне динамике.
Можда звучи као парадокс, али понекад ђак може и да жели не да га родитељ схвати, већ да дело буде осуђено и он окривљен од стране родитеља да би се лакше носио са својим осећањем кривице. Родитељ који не показује бригу већ је превише прибран и не реагује може да делује незаинтересовано или као да хладно одбацује своје дете што додатно штети у тој ситуацији. Родитељ, у још горој варијанти, може да прећутно саучествује. Не пита се одакле та лопта, рекет, мобилни у кући како је дете све то просто „нашло“ и дозвољава да дете то задржи. Родитељ овим не зарађује поверење, само бива експлоатисан.
Важно је разумети да се са ђацима ових година води пажљив и стрпљив разговор без вређања и критиковања. Будите отворени да чујете, саосећајни, покажите забринутост. Дакле, најважнија је прва реакција родитеља, ако је могуће без прављења скандала, али са подвлачењем опасности таквог понашања и краткорочних и дугорочних последица. Важно је и установити који је мотив био за такво нешто, имајући у виду да је одговор може бити више у домену интимних људских потреба, за шта треба имати спремност да се отворено дискутује о личним и породичним питањима.
Аутор: Прим др Оливера Алексић Хил, дечји психијатар, Креативна пракса