Krađa, kao i druge manje delinkvencije poput laganja, prevara i slično, nisu događaji koji se dešavaju sami od sebe. Dešavaju se u posebnim situacijama i sa posebnim ciljem. Kada suočite i manje dete i starijeg đaka sa pitanjem – zašto, pokušavši da doprete do toga koji je motiv krađe, teško da ćete dobiti odgovor.
Đak može i da se stidi i da bude uplašen i da oseća krivicu kada je krađa prepoznata, može zbog sramote lagati, ali može se desiti i da ne zna i upravo tako da izgubljeno odgovori „ne znam“. Počinioci mogu da ne budu svesni razloga i stvarnih motiva za sitne delikventne radnje. Sama krađa može imati sijaset motivacija. A priča o prisvajanju nečega što nije naše počinje vrlo rano.
Mala deca ne razlikuju sasvim zašto su neke stvari dozvoljene a druge ne, već ih tome učimo. Dete počinje da doživljava svet po principu zadovoljstva: ono što poželi volelo bi da je njegovo i to odmah. Ono što dete uči dugi niz godina, još od bebećeg postepenog ovladavanja činjenicom da ne može biti nahranjeno, zabavljeno, očišćeno i utešeno istog sekunda, to je da se nosi sa frustracijama svojih potreba. Na bebećem uzrastu te frustracije su jednog tipa, što deca više rastu frustracije se menjaju i ukoliko su one adekvatne uzrastu kroz godine razvoja one pomažu da se princip zadovoljstva napušta zarad principa realnosti.
Princip realnosti kaže da se ne može sve posedovati čim potreba nastane. Za posedovanje raznih i duhovnih, akademskih i materijalnih dobara potreban je ili trud ili rad ili strpljenje ili povoljne okolnosti ili više ovih stvari zajedno, a frustracija treba da se podnese do tada. Ako roditelji frustriraju dete premalo, pa ono dobija sve što poželi ili frustriraju previše bez razumnih i istinitih objašnjenja i razloga pa je ono previše željno i lišeno nečega, a ne razume zašto, njegove potrebe mogu biti neumoljive i može pokušati da ono što ne dobija – ukrade.
Nekada, i to često, ono što dete prisvoji simbol je za nešto drugo što mu treba. Može ukrasti od bliskih ljudi iz divljenja, ljubomore, zavisti ili da bi bili bliži toj nekoj osobi čije im društvo, nežnost i pažnja nedostaje. Očekuje se da će priča o prisvajanju tuđih stvari biti rešena na mnogo manjem uzrastu i zaista tako biva u većini slučajeva.
Šta onda kada đak starijih razreda osnovne škole ukrade?
Zbog toga što krađa nije prosto uslovljena baš tolikom potrebom za tuđim skejtom, čokoladom u prodavnici i slično, zato je i teško doći do odgovora na to „zašto si ukrao?“ kod đaka. Kao da postoji neka nelagodnost iznutra, neka duboka potreba koju krađa samo „počeše“, a koja posle nastavi da svrbi. Na površini, đaci mogu krasti i da bi se dokazali u društvu, kupili prijateljstvo, bili popularni, ili stekli neki status u okviru grupe. Ali pitanje ostaje – zašto je ova potreba tolika da se pribegava nečemu što može doneti značajnu osudu i sramotu. Đak koji na ovom uzrastu krade, u stvari nešto poručuje. To je vrsta apela, ali je u pitanju nešto tako intimno da bi se drugačije reklo i pokazalo.
Nešto je u izgubljeno u istoriji odrastanja, porodice i porodičnih odnosa što isplivava na površinu kao potreba za ovakvim ponašanjem.
Zato se u okviru porodice ova istorijska žarišta mogu jedino otkriti i zalečiti u sadašnjem vremenu. Potrebno je dosta preispitivanja i roditelja i deteta. Društvo nema ni interesovanja i brige ni strpljenja da se na kvalitetan način bavi ovim problemom sem da ponašanje sankcioniše, a počinioca prepozna kao nekoga ko je krao. Društvo nema ni intimno poznavanje porodične dinamike.
Možda zvuči kao paradoks, ali ponekad đak može i da želi ne da ga roditelj shvati, već da delo bude osuđeno i on okrivljen od strane roditelja da bi se lakše nosio sa svojim osećanjem krivice. Roditelj koji ne pokazuje brigu već je previše pribran i ne reaguje može da deluje nezainteresovano ili kao da hladno odbacuje svoje dete što dodatno šteti u toj situaciji. Roditelj, u još goroj varijanti, može da prećutno saučestvuje. Ne pita se odakle ta lopta, reket, mobilni u kući kako je dete sve to prosto „našlo“ i dozvoljava da dete to zadrži. Roditelj ovim ne zarađuje poverenje, samo biva eksploatisan.
Važno je razumeti da se sa đacima ovih godina vodi pažljiv i strpljiv razgovor bez vređanja i kritikovanja. Budite otvoreni da čujete, saosećajni, pokažite zabrinutost. Dakle, najvažnija je prva reakcija roditelja, ako je moguće bez pravljenja skandala, ali sa podvlačenjem opasnosti takvog ponašanja i kratkoročnih i dugoročnih posledica. Važno je i ustanoviti koji je motiv bio za takvo nešto, imajući u vidu da je odgovor može biti više u domenu intimnih ljudskih potreba, za šta treba imati spremnost da se otvoreno diskutuje o ličnim i porodičnim pitanjima.
Autor: Prim dr Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar, Kreativna praksa