Суштински је важно то што између детета и мајке постоји заједничко психоемотивно поље. То је аксиома: психоемотивно стање мајке се одражава на стање детета.
Мајка и дете су једна психоемотивна структура, једно поље. Оно што се догађа са дететом мајка одмах осећа и обрнуто. Дете је – сасуд мајчине љубави. Када је дете пуно мајчине љубави, оно је срећно, нормално се развија. Ако му недостаје мамине љубави, постаје нервозно, почиње да болује од душевних, нервних или физичких болести. Не настају све болести, наравно, од недостатка мачинске љубави али код сваке постоји бар делић тога. Недовољно вољено дете се лоше понаша, каприциозно је, непослушно.
Може почети да муца, да пишки у кревет. А ако је доживело трауму, добило инфекцију, оздрављење иде споро и лоше без мајчине љубави. Ако га мајка напуни својом љубављу, дете се мења и појављују се друге могућности у његовом лечењу. При свакој болести.
Мајка треба да воли дете независно од тога какво је оно – послушно или не, болесно или здраво. Не стављати му услове: волећу те ако будеш такав и такав… Не, мајчинска љубав треба да буде безусловна.
Мајчин глас
Од почетка трудноће, све што постоји код мајке, постоји и код детета…Мамин глас је увек уз њега. Мајка је увек ту. А шта је то глас? Глас одражава психоемотивно стање мајке. Мами је лепо, мама је у лепом расположењу, код маме је све прекрасно, мама се смеје и њен глас је радостан. И шта још? У њеној крви је “хемија радости“. Јер се иза сваког осећања крије још и хемија.
И обрнуто. Мама је у очајању, узнемирена, глас је утучен и тако даље. А шта је у крви? У крви је хемија немира и очајања. А то значи и плод је у немиру и депресији, као и мајка…И какво ће се родити дете? У најбољем случају неуропата. А у лошијем – са јаким комплексом урођене агресије.
У тренутку порођаја догађа се настанак најјаче емотивне везе између маме и детета.
Даље дете расте, мамин глас наставља да се чује. Оно га стално слуша. Тада, кад је дете било у утроби, говорили смо о хемији расположења и њеној размени са мамом. И та хемија је тесно повезана са емотивном бојом гласа. И када дете већ постоји самостално, глас мајке свеједно продужава да делује на његово емотивно стање.
Сада код њега већ његова споствена хемијска “лабораторија“ обрађује ту исту хемију која је била за време трудноће. Оно већ само производи. Значи, ако је мајка раздражена, осим непосредног психогеног егзогеног (спољњег) утицаја на свест детета, постоји и ендогени (унутрашњи): дете одговара својом хемијом на стање мајке.
Затим се дете развија, реч добија своје истинско значење. Оно почиње да схвата реч и наступа нова етапа општења мајке са дететом: када не треба само мислити на то да се преда правилно емотивно стање, већ и мислити на то што говориш.
Методика Др Драпкина – Витамини мајчинске љубави