Rad sa decom nas jako puno inspiriše, evo, ukratko, jedne seanse sa dečakom (8) koji se plaši „čudovišta“ :
Čujem neko se ovde plaši?
Da, plaši se moja desna ruka.
Kako se ona zove? Hajde da joj damo ime?
Pošto je ona hrabra neka se zove Hrabrica.
Čega se ona plaši?
Plaši se da je ne vide čudovišta, i onda se krije.
Kakva su ta čudovišta? Šta mogu da joj urade?
Opasna su i mogu da je pojedu i onda se ona krije i beži.
Kakva su ta čudovišta , koje su boje ?
Imaju plave oči, crveni nos, zelene uši, žuta usta, ljubičastu kosu, roze ruke i narandzaste noge.
Hoćemo li da ga nacrtamo ?
(crta čudovište)
Kako se zove?
Loraks.
Hajde da mu se obratimo. Lorakse zašto te se plaše? Kakav si ti?
Ja sam srećan, a oni su nesrećni, ja sam deci prijatelj, živim na planini Demol, i tamo je divno i srećno.
Sada kada smo ga ugledali videli smo da nije strašan i postao je prijatelj deci i Hrabrici.
Hajde da docrtamo ruku koja se plašila pored Loraksa.
Crta svoju ruku i kaže „Čiča miča gotova je priča“.
Strah se može prevazići jedino suočavanjem i izlaganjem, nikako potiskivanjem i izbegavanjem. To je normalna pojava, deo ljudske prirode i prolazan je. Suočavanje sa strahom je izraz hrabrosti, zato je dete svoju ruku nazvalo Hrabrica.
Tamara Mitrović
psiholog-psihoterapeut