Назире се нада да ће у наредном периоду у школама у Србији завладати нова „епидемија“. Овог пута се ради о одузимању телефона деци кад дођу у школу, те њиховом враћању младим власницима након што се настава заврши, пред полазак кући.
Након што је основна школа „Доситеј Обрадовић“ почетком прошле недеље увела ову забрану, убрзо јој се прикључила и школа из Прокупља. У обема школама ђаци по доласку предају своје телефоне учитељу или наставнику који држи први час, он их закључава у ормарић и по завршетку последњег часа их добијају назад. Ни током одмора их не могу користити. У Министарству кажу да доношење оваквих одлука није у њиховој надлежности, али да то школе могу учинити саме.
Противника ове идеје има много. Док једни тврде да је потпуно бесмислено игнорисати напредак технологије и не користити оно што је човек у 21. веку створио да му служи и помогне како би брже напредовао и лакше учио, други се питају како ће школа бринути о телефонима тако великог броја деце и осигурати се да не буде одговорна за њихов нестанак, оштећење или нешто треће.
Весна Тодоровић, директорка школе у Прокупљу у којој је забрањена употреба мобилних телефона, каже да су они акцију забране спровели управо на иницијативу наставника којима се употреба телефона међу децом чинила претераном, нарочито током одмора, кад међу њима није било никакве интеракције. Како она објашњава, за мишљење су питани и родитељи који су се у Вајбер групама изјашњавали и где је огромна већина подржала одлуку.
– Што се тиче спровођења ове одлуке, то се ради тако што свако дете закључа свој телефон, на полеђини напише име и одељење и оставља га наставнику који држи први час. Телефони се закључавају и враћају се кад се настава заврши. – каже Весна Тодоровић
Школски психолог Биљана Лајовић објаснила је за телевизију К1 да су мобилни телефони за неке ствари јако добри, док су за друге више него лоши.
– Телефон уме постане као продужена рука детету, тако да га готово и не испушта. Пробајте некад да им повучете телефон, да га као склоните, па ћете код деце која су зависна видети онај полупаничан израз лица, потражиће одмах телефон назад и кад га вратите онда је све у реду.
Коментаришући ношење телефона у школу под изговором да је несигурно време и да родитељи морају да буду на вези с децом да би знали да ли су безбедни, Биљана Лајовић се пита зар школа није безбедно место и каже да телефони у учионици служе само као ометачи пажње.
– Та могућност да се телефони забране постоји већ 10-15 година. Не знам зашто се то избегава и зашто школе то не ураде. Свака школа, ово одговорно тврдим, има право да донесе свој сет правила понашања и то може на разне начине, кроз ученичке парламенте, савете родитеља, где се заједнички договоре која су то правила која су прихватљива и која нису у тој школи. Тај сет правила онда усвоји Школски одбор и ту је крај. – објашњава Биљана Лајовић
– Закон забрањује употребу мобилних телефона у сврхе преписивања и то се онда сматра тежом повредом обавезе, и ту су озбиљне мере. Али школе могу донети своје сетове правила чија би се повреда сматрала лакшом, као што би било „кријумчарење“ телефона ако су они забрањени. Више таквих повреда прераста у тежи. И мени је мистерија што се то не спроводи.
Она објашњава да у оквиру школе постоји више организација које могу поднети иницијативу. Међу њима је и Савет родитеља, а ако Школски одбор ту иницијативу усвоји, онда је она обавезујућа и за оне који се не слажу. И тако се многи проблеми могу решити, каже Лајовић и додаје да не зна зашто се то избегава.
Весна Тодоровић каже да у њеној школи нема детета које нема паметни телефон и да често имају боље и скупље телефоне од својих родитеља.
– Разумемо разлоге који се наводе, да телефони могу бити корисни. Али кад на тас ставите бенефите и оно лоше што су нам донели, ви морате донети одлуку у корист деце.
– То што деца имају боље телефоне од својих родитеља је заиста велики проблем. Имате родитеље који немају довољне приходе па опет проналазе начине да својој деци купе скупе телефоне. Многи се изговарају тиме да морају у данашње време да знају где им је дете. Па послали сте га у школу, имајте елементарно поверење у те људе и ту установу у коју дете одлази. Шта ћете да радите, да непрестано гледате у телефон и пратите где вам је дете? То није право родитељство. Ви морате детету да дозволите да преузме неку одговорност, да одраста. Иначе је то велики васпитни промашај.“ – закључује Лајовић.