Nazire se nada da će u narednom periodu u školama u Srbiji zavladati nova „epidemija“. Ovog puta se radi o oduzimanju telefona deci kad dođu u školu, te njihovom vraćanju mladim vlasnicima nakon što se nastava završi, pred polazak kući.
Nakon što je osnovna škola „Dositej Obradović“ početkom prošle nedelje uvela ovu zabranu, ubrzo joj se priključila i škola iz Prokuplja. U obema školama đaci po dolasku predaju svoje telefone učitelju ili nastavniku koji drži prvi čas, on ih zaključava u ormarić i po završetku poslednjeg časa ih dobijaju nazad. Ni tokom odmora ih ne mogu koristiti. U Ministarstvu kažu da donošenje ovakvih odluka nije u njihovoj nadležnosti, ali da to škole mogu učiniti same.
Protivnika ove ideje ima mnogo. Dok jedni tvrde da je potpuno besmisleno ignorisati napredak tehnologije i ne koristiti ono što je čovek u 21. veku stvorio da mu služi i pomogne kako bi brže napredovao i lakše učio, drugi se pitaju kako će škola brinuti o telefonima tako velikog broja dece i osigurati se da ne bude odgovorna za njihov nestanak, oštećenje ili nešto treće.
Vesna Todorović, direktorka škole u Prokuplju u kojoj je zabranjena upotreba mobilnih telefona, kaže da su oni akciju zabrane sproveli upravo na inicijativu nastavnika kojima se upotreba telefona među decom činila preteranom, naročito tokom odmora, kad među njima nije bilo nikakve interakcije. Kako ona objašnjava, za mišljenje su pitani i roditelji koji su se u Vajber grupama izjašnjavali i gde je ogromna većina podržala odluku.
– Što se tiče sprovođenja ove odluke, to se radi tako što svako dete zaključa svoj telefon, na poleđini napiše ime i odeljenje i ostavlja ga nastavniku koji drži prvi čas. Telefoni se zaključavaju i vraćaju se kad se nastava završi. – kaže Vesna Todorović
Školski psiholog Biljana Lajović objasnila je za televiziju K1 da su mobilni telefoni za neke stvari jako dobri, dok su za druge više nego loši.
– Telefon ume postane kao produžena ruka detetu, tako da ga gotovo i ne ispušta. Probajte nekad da im povučete telefon, da ga kao sklonite, pa ćete kod dece koja su zavisna videti onaj polupaničan izraz lica, potražiće odmah telefon nazad i kad ga vratite onda je sve u redu.
Komentarišući nošenje telefona u školu pod izgovorom da je nesigurno vreme i da roditelji moraju da budu na vezi s decom da bi znali da li su bezbedni, Biljana Lajović se pita zar škola nije bezbedno mesto i kaže da telefoni u učionici služe samo kao ometači pažnje.
– Ta mogućnost da se telefoni zabrane postoji već 10-15 godina. Ne znam zašto se to izbegava i zašto škole to ne urade. Svaka škola, ovo odgovorno tvrdim, ima pravo da donese svoj set pravila ponašanja i to može na razne načine, kroz učeničke parlamente, savete roditelja, gde se zajednički dogovore koja su to pravila koja su prihvatljiva i koja nisu u toj školi. Taj set pravila onda usvoji Školski odbor i tu je kraj. – objašnjava Biljana Lajović
– Zakon zabranjuje upotrebu mobilnih telefona u svrhe prepisivanja i to se onda smatra težom povredom obaveze, i tu su ozbiljne mere. Ali škole mogu doneti svoje setove pravila čija bi se povreda smatrala lakšom, kao što bi bilo „krijumčarenje“ telefona ako su oni zabranjeni. Više takvih povreda prerasta u teži. I meni je misterija što se to ne sprovodi.
Ona objašnjava da u okviru škole postoji više organizacija koje mogu podneti inicijativu. Među njima je i Savet roditelja, a ako Školski odbor tu inicijativu usvoji, onda je ona obavezujuća i za one koji se ne slažu. I tako se mnogi problemi mogu rešiti, kaže Lajović i dodaje da ne zna zašto se to izbegava.
Vesna Todorović kaže da u njenoj školi nema deteta koje nema pametni telefon i da često imaju bolje i skuplje telefone od svojih roditelja.
– Razumemo razloge koji se navode, da telefoni mogu biti korisni. Ali kad na tas stavite benefite i ono loše što su nam doneli, vi morate doneti odluku u korist dece.
– To što deca imaju bolje telefone od svojih roditelja je zaista veliki problem. Imate roditelje koji nemaju dovoljne prihode pa opet pronalaze načine da svojoj deci kupe skupe telefone. Mnogi se izgovaraju time da moraju u današnje vreme da znaju gde im je dete. Pa poslali ste ga u školu, imajte elementarno poverenje u te ljude i tu ustanovu u koju dete odlazi. Šta ćete da radite, da neprestano gledate u telefon i pratite gde vam je dete? To nije pravo roditeljstvo. Vi morate detetu da dozvolite da preuzme neku odgovornost, da odrasta. Inače je to veliki vaspitni promašaj.“ – zaključuje Lajović.
I država lako može da pohapsi psihologe kao Biljana Lajović zbog opstrukcije i omogućavanja nasilja i diskriminacije, pa to ne radi i nije mi jasno zašto!
Ovaj predlog ima naravno svoje dobre ali i loše strane, kao i sve u životu. Možda bi u sprovodjenju ovakvih inicijativa ipak trebalo poći od odraslih i umesto zabrana, pravila i kazni decu podučavati i ličnim primerom.
Ako se u mnogim školama nastavnom osoblju toleriše da tokom časova piju kafu, neretko doručkuju, izlaze na hodnik kako bi porazgovarali sa kolegama i koriste telefone/laptopove u privatne svrhe ( što je naravno učenicima sve zabranjeno), može da deluje malo licemerno sve ono što se od dece danas zahteva. Ne bi bilo loše da na primer učitelji i nastavnici povedu i prihvate ovo pravilo takodje, pa kada udju u školu odlože svoje telefone u zaključanu ladicu i uzmu ih tek kada krenu kući.
Mislim da bi na taj način otpor i dece i roditelja bio značajno manji, a svi akteri bi više pažnje posvetili medjusobnoj interakciji.