У медијима се све чешће могу прочитати вести о хуманим гестовима организација чији су оснивачи кладионице. Ове фондације спонзоришу различите јавне установе, па чак и школе.
Ново игралиште, нови кабинет, различити ваучери… Све то не може а да не побуди дилему код људи који имају развијено критичко мишљење. Да ли је у реду да фондација чији је оснивач кладионица уђе у школе, са својим логотипом и на тај начин, посредно, увери децу да се тај лого повезује с хуманошћу? Да ли је у реду да школе отворе врата организацијама чији је оснивач коцкарница? Да ли тој истој школи онда остаје ауторитет да деци каже да коцкање и клађење никако нису добре ствари?
На сва ова питања одговор смо затражили од доктора Оливера Тошковћа, ванредног професора Филозофског факултета, на одељењу за Психологију.
Да ли је хуманитарно деловање организација „под капом“ кладионица у школама проблематично и због чега?
– С једне стране је добро да фирме које се баве играма на срећу, односно клађењем, показују друштвену одговорност, улажу у образовање и друга јавна добра и интересе. То свакако треба поздравити. Међутим, део друштвене одговорности је свакако и у томе да се не рекламира учешће у активностима које потенцијално воде ка болестима зависности, што клађење свакако јесте. У свету између 20% и 90% младих учествује у коцкању, при чему се стопа проблематичног коцкања (блажи облик) креће од 0,4 % до 8,2%, а стопа патолошког коцкања (тежи облик) варира од 0,1% до 5%.
Према подацима Института за јавно здравље „Милан Јовановић Батут“ у Србији око 3,7% одрасле популације поседује ризик од неког облика коцкања, а 0,3% до 0,7% показује висок ризик од коцкања, односно може се категорисати као патолошко коцкање. Сходно томе, процењује се да проблем коцкања у Србији има између 51 000 и 93 000 људи, од чега су између 14 000 и 33 000 патолошки коцкари. Међу младима, узраста између 18 и 26 година, проблеми са коцкањем су још присутнији, односно заступљеност је још већа.
Како спонзорисање јавних установа и школа од стране фондације која носи назив и лого кладионице, свакако представља вид рекламирања, јасно је да оваква спонзорства истовремено представљају и рекламирање кладионица и клађења као активности. Ако фирме које се баве играма на срећу (кладионице) желе да покажу друштвену одговорност, оне могу спонзорисати јавне установе и помагати друштву из фондација које не асоцирају аутоматски на њих, чији називи нису идентични називима кладионица, односно могу бити друштвено одговорни без да се рекламирају. Овако, остаје велико питање који део улагања у јавне установе представља друштвену одговорност, а који представља повољну рекламу.
Својевремено сте, у сарадњи са колегама из Друштва психолога, покренули петицију да се забрани рекламирање кладионица. Да ли се и даље ради на томе?
У Србији је тренутно регистровано преко 80 приређивача игара на срећу, од чега је 18 кладионица које се појављују на преко 1800 локација. Преостали приређивачи се баве играма на аутоматима и присутни су на преко 2000 локација. Како према последњем попису у Србији живи 6.647.003 становника, отприлике на сваких 1600 становника имамо по једну локацију за клађење. На пример, у Великој Британији се процењује да тек на сваких 7000 становника долази по једна локација за клађење, односно у држави у којој постоји дуга традиција клађења има готово 4.5 мање кладионица по глави становника него код нас.
Имајући све то у виду, Друштво психолога Србије је покренуло иницијативу да се забрани или ограничи рекламирање коцкарница и других приређивача игара на срећу, по угледу на велики број држава у свету које су већ спровеле такве прописе, попут Шпаније и Велике Британије.
У око 80% држава у Европи и свету, у којима рекламирање коцкарница није забрањено постоје рестриктивни закони којима се овакво рекламирање ограничава, ван прајм тајм-а, ноћу или је чак прописано да рекламе тог типа не смеју да садрже обећавање изненадног великог добитка или велику срећу, значајну промену у животу појединца… С друге стране, у Србији је ограничено или забрањено рекламирање алкохолних пића и дувана управо због улоге у болестима зависности, па не видимо разлог да се исти модел не примени и на рекламирању коцкарница и других приређивача игара на срећу. И наравно да ћемо наставити да радимо на овој иницијативи.
Шта можемо поручити установама којима се овакве донације нуде? С једне стране, ту је очигледна потреба да се реше проблеми са опремањем школа, а с друге све делује као манипулација децом. Како се одупрети?
– Као што је поменуто раније, донације и улагања у јавне установе јесу део друштвено одговорног пословања, а то је нарочито важно за фирме које се баве активностима попут клађења, јер је оно потенцијално штетно по појединца због зависности. Међутим, врло је важно да се друштвено одговорно пословање раздвоји од рекламирања, нарочито код приређивача игара на срећу. У њиховом случају, друштвено одговорно понашање у виду донирања може бити истовремено друштвено неодговорно и проблематично пословање јер рекламира коцкање које лако може водити у болест зависности. Зато је од изузетне важности раздвојити донације и помагање јавним установама од промоције и рекламирања, а то је лако изводљиво променом имена фондације, коришћењем другачијег логоа који визуелно не подсећа на одговарајућу или било коју другу кладионицу… Питање је само да ли приређивачи игара на срећу желе да друштвено одговорно послују или користе донирање за самопромоцију.
Да ли мислите да постоји системско решење проблема?
Увек постоји системско решење проблема. Тачније, једино је системско решење заиста решење, било ког проблема. У том смеру се може предложити неколико активности:
– По угледу на земље које су на неки начин регулисале овај проблем можемо законски ограничити или потпуно укинути могућност рекламирања игара на срећу.
– Требало би контролисати и спречити улазак малолетника у објекте у којима се одвија клађење, пошто неки од њих функционишу као угоститељски објекти.
– Оштрије провере поштовања постојећих закона у вези са положајем кладионица, нпр. да удаљеност аутомат клуба од зграде образовних установа не може бити мања од 200 метара.
– Законски се може ограничити и степен и начин спонзорисања спортских манифестација и забранити брендирање спортских терена, укључујући и школске, од стране кладионица. На овај начин се раздваја вишегодишња бесплатна реклама од друштвено одговорног улагања у јавне установе.
У сарадњи са одговорним приређивачима игара на срећу, који се придржавају законских решења, могли бисмо радити на креирању друштвене атмосфере у којој ће се проблем зависности од коцкања озбиљније схватати, што је у интересу самих приређивача игара на срећу, као и друштва у целини.