Psiholog dr Oliver Tošković: U Srbiji na svakih 1600 stanovnika postoji jedna lokacija za klađenje. U Britaniji je to na svakih 7000 ljudi. Sistemsko rešenje postoji

novembar 14, 2023

U medijima se sve češće mogu pročitati vesti o humanim gestovima organizacija čiji su osnivači kladionice. Ove fondacije sponzorišu različite javne ustanove, pa čak i škole.

Novo igralište, novi kabinet, različiti vaučeri… Sve to ne može a da ne pobudi dilemu kod ljudi koji imaju razvijeno kritičko mišljenje. Da li je u redu da fondacija čiji je osnivač kladionica uđe u škole, sa svojim logotipom i na taj način, posredno, uveri decu da se taj logo povezuje s humanošću? Da li je u redu da škole otvore vrata organizacijama čiji je osnivač kockarnica? Da li toj istoj školi onda ostaje autoritet da deci kaže da kockanje i klađenje nikako nisu dobre stvari?

Na sva ova pitanja odgovor smo zatražili od doktora Olivera Toškovća, vanrednog profesora Filozofskog fakulteta, na odeljenju za Psihologiju.

Da li je humanitarno delovanje organizacija “pod kapom” kladionica u školama problematično i zbog čega?

– S jedne strane je dobro da firme koje se bave igrama na sreću, odnosno klađenjem, pokazuju društvenu odgovornost, ulažu u obrazovanje i druga javna dobra i interese. To svakako treba pozdraviti. Međutim, deo društvene odgovornosti je svakako i u tome da se ne reklamira učešće u aktivnostima koje potencijalno vode ka bolestima zavisnosti, što klađenje svakako jeste. U svetu između 20% i 90% mladih učestvuje u kockanju, pri čemu se stopa problematičnog kockanja (blaži oblik) kreće od 0,4 % do 8,2%, a stopa patološkog kockanja (teži oblik) varira od 0,1% do 5%.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“ u Srbiji oko 3,7% odrasle populacije poseduje rizik od nekog oblika kockanja, a 0,3% do 0,7% pokazuje visok rizik od kockanja, odnosno može se kategorisati kao patološko kockanje. Shodno tome, procenjuje se da problem kockanja u Srbiji ima između 51 000 i 93 000 ljudi, od čega su između 14 000 i 33 000 patološki kockari. Među mladima, uzrasta između 18 i 26 godina, problemi sa kockanjem su još prisutniji, odnosno zastupljenost je još veća.

Kako sponzorisanje javnih ustanova i škola od strane fondacije koja nosi naziv i logo kladionice, svakako predstavlja vid reklamiranja, jasno je da ovakva sponzorstva istovremeno predstavljaju i reklamiranje kladionica i klađenja kao aktivnosti. Ako firme koje se bave igrama na sreću (kladionice) žele da pokažu društvenu odgovornost, one mogu sponzorisati javne ustanove i pomagati društvu iz fondacija koje ne asociraju automatski na njih, čiji nazivi nisu identični nazivima kladionica, odnosno mogu biti društveno odgovorni bez da se reklamiraju. Ovako, ostaje veliko pitanje koji deo ulaganja u javne ustanove predstavlja društvenu odgovornost, a koji predstavlja povoljnu reklamu.

Svojevremeno ste, u saradnji sa kolegama iz Društva psihologa, pokrenuli peticiju da se zabrani reklamiranje kladionica. Da li se i dalje radi na tome?

U Srbiji je trenutno registrovano preko 80 priređivača igara na sreću, od čega je 18 kladionica koje se pojavljuju na preko 1800 lokacija. Preostali priređivači se bave igrama na automatima i prisutni su na preko 2000 lokacija. Kako prema poslednjem popisu u Srbiji živi 6.647.003 stanovnika, otprilike na svakih 1600 stanovnika imamo po jednu lokaciju za klađenje. Na primer, u Velikoj Britaniji se procenjuje da tek na svakih 7000 stanovnika dolazi po jedna lokacija za klađenje, odnosno u državi u kojoj postoji duga tradicija klađenja ima gotovo 4.5 manje kladionica po glavi stanovnika nego kod nas.

Imajući sve to u vidu, Društvo psihologa Srbije je pokrenulo inicijativu da se zabrani ili ograniči reklamiranje kockarnica i drugih priređivača igara na sreću, po ugledu na veliki broj država u svetu koje su već sprovele takve propise, poput Španije i Velike Britanije.

U oko 80% država u Evropi i svetu, u kojima reklamiranje kockarnica nije zabranjeno postoje restriktivni zakoni kojima se ovakvo reklamiranje ograničava, van prajm tajm-a, noću ili je čak propisano da reklame tog tipa ne smeju da sadrže obećavanje iznenadnog velikog dobitka ili veliku sreću, značajnu promenu u životu pojedinca… S druge strane, u Srbiji je ograničeno ili zabranjeno reklamiranje alkoholnih pića i duvana upravo zbog uloge u bolestima zavisnosti, pa ne vidimo razlog da se isti model ne primeni i na reklamiranju kockarnica i drugih priređivača igara na sreću. I naravno da ćemo nastaviti da radimo na ovoj inicijativi.

Šta možemo poručiti ustanovama kojima se ovakve donacije nude? S jedne strane, tu je očigledna potreba da se reše problemi sa opremanjem škola, a s druge sve deluje kao manipulacija decom. Kako se odupreti?

– Kao što je pomenuto ranije, donacije i ulaganja u javne ustanove jesu deo društveno odgovornog poslovanja, a to je naročito važno za firme koje se bave aktivnostima poput klađenja, jer je ono potencijalno štetno po pojedinca zbog zavisnosti. Međutim, vrlo je važno da se društveno odgovorno poslovanje razdvoji od reklamiranja, naročito kod priređivača igara na sreću. U njihovom slučaju, društveno odgovorno ponašanje u vidu doniranja može biti istovremeno društveno neodgovorno i problematično poslovanje jer reklamira kockanje koje lako može voditi u bolest zavisnosti. Zato je od izuzetne važnosti razdvojiti donacije i pomaganje javnim ustanovama od promocije i reklamiranja, a to je lako izvodljivo promenom imena fondacije, korišćenjem drugačijeg logoa koji vizuelno ne podseća na odgovarajuću ili bilo koju drugu kladionicu… Pitanje je samo da li priređivači igara na sreću žele da društveno odgovorno posluju ili koriste doniranje za samopromociju.

Da li mislite da postoji sistemsko rešenje problema?

Uvek postoji sistemsko rešenje problema. Tačnije, jedino je sistemsko rešenje zaista rešenje, bilo kog problema. U tom smeru se može predložiti nekoliko aktivnosti:

– Po ugledu na zemlje koje su na neki način regulisale ovaj problem možemo zakonski ograničiti ili potpuno ukinuti mogućnost reklamiranja igara na sreću.

– Trebalo bi kontrolisati i sprečiti ulazak maloletnika u objekte u kojima se odvija klađenje, pošto neki od njih funkcionišu kao ugostiteljski objekti.

– Oštrije provere poštovanja postojećih zakona u vezi sa položajem kladionica, npr. da udaljenost automat kluba od zgrade obrazovnih ustanova ne može biti manja od 200 metara.

– Zakonski se može ograničiti i stepen i način sponzorisanja sportskih manifestacija i zabraniti brendiranje sportskih terena, uključujući i školske, od strane kladionica. Na ovaj način se razdvaja višegodišnja besplatna reklama od društveno odgovornog ulaganja u javne ustanove.

U saradnji sa odgovornim priređivačima igara na sreću, koji se pridržavaju zakonskih rešenja, mogli bismo raditi na kreiranju društvene atmosfere u kojoj će se problem zavisnosti od kockanja ozbiljnije shvatati, što je u interesu samih priređivača igara na sreću, kao i društva u celini.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Psiholog dr Oliver Tošković: U Srbiji na svakih 1600 stanovnika postoji jedna lokacija za klađenje. U Britaniji je to na svakih 7000 ljudi. Sistemsko rešenje postoji"

  1. Tako treba kaže:

    To je model pranja para, niko ih ne kontroliše, direktno sponzorišu političare, dokaz koliko je u Srbiji velika kriza… U Italiji ima samo poneka kladionica…

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama