Као родитељи, много тога пролазимо први пут. Прва температура, први зубићи, први кораци, први дан вртића. Неки први „путеви“ су лаки, само лепи и узбудљиви. Други нам уносе нервозу, а поред тога што смо поносни јер су наша деца направила још један важан корак на путу одрастања, помало се и плашимо. Највише јер се питамо – да ли смо све урадили како треба?
Један од тих тежих првих догађаја је и прво одвајање од маме и тате на дуже од неколико сати. И док су наша деца с бакама и декама, то некако и преживимо. Али, одлазак с васпитачицом је корак даље на путу осамостаљивања и самим тим за родитеље и дете већи и важнији догађај.
Управо зато, каже психолог Невена Ловринчевић, једнако је важно за то се добро припремити, али и неизоставно одржавати комуникацију с дететом док смо раздвојени.
Са Невеном, која је аутор неколико приручника за родитеље у издању Креативног центра и психолог са вишедеценијском клиничком праксом разговарамо управо о теми првог раздвајања детета од своје примарне породице.
Који узраст сматрате идеалним за прво дуже одвајање детета од примарне породице? Јасно је да је све то веома индивидуално, али шта би се можда могло назвати преурањеним?
Прво дуже одвајање од примарне породице може се веома разликовати по томе ко је особа која „мења“ родитељску фигуру, односно извор дететове сигурности и повезаности у ситуацији одвајања: није исто да ли је реч о баки и деди или о васпитачици која са собом води седморо, осморо или више деце. Чак није исто ни да ли је реч о баки са којом је дете блиско, у чијој је кући већ дуже боравило, понекад преспавало, или о баки коју није видело месец дана или са којом нема тако близак однос. Наравно, и деца се веома разликују. Неко дете ће са четири године бити спремно за дуже одвајање, а неко неће ни са седам година.
Сепарациони страх, односно сепарациона анксиозност је сасвим нормална појава која се јавља као реакција узнемирености детета на одвајање од родитеља и траје најчешће од шестог месеца до треће, четврте године. Ако постоји стабилна афективна везаност са родитељем углавном се сепарациони страх повлачи до поласка у школу. Да би се тај процес одвијао у складу са дететовим развојним потребама важно је да родитељ поседује осетљивост, емпатију и стабилност и помаже детету тиме што адекватно процењује дететову (не)спремност и адекватно реагује у ситуацијама одвајања.
Како би родитељи, а како васпитачи требало да припреме децу за прво путовање без маме и тате?
Прва ствар коју би родитељ требало да се запита јесте: да ли је моје дете (па и ја) спремно на дуже одвајање? Веома је важно у тим ситуацијама разматрати првенствено то: како се пре свега ВАШЕ дете, па и ви осећате и које су ваше особености и потребе. Људи из окружења ће вам вероватно сугерисати шта да радите на основу искустава које су у вези са одвајањем и својом децом они имали. Колико год да вам та искуства могу бити корисна, кључна информација је ипак какве су потребе ВАШЕГ детета. Дете које је сензитивно и које испољава сепарациони страх у свакодневним ситуацијама неће бити спремно за одвајање са вртићем, али можда хоће са одвајање са баком и дедом.
Поред објашњења (од стране и родитеља и васпитача) детету о томе где иде, са ким, шта ће тамо радити, колико ће остати, како ће често и у каквом контакту бити са родитељем треба имати у виду и узраст детета. Детету од три и шест година ови подаци не значе исто јер дете од 3-4 године не схвата концепт времена и одвојености (колико је заиста дугачко одвајање) и начина како ће са родитељем бити у контакту на исти начин као дете од шест година.
Да ли, изузев хитних здравствених разлога, постоје ситуације у којима би васпитач требало да позове родитеља да дође по дете?
Наравно. Ако дете делује тужно, не учествује у игри, има слабији апетит, плачљиво је, има тешкоће са спавањем (тешко заспе, буди се током ноћи), нерасположено је, тражи маму и тату, узнемирено је током и после контакта са родитељем, васпитач треба да се консултује са родитељем.
Како би требало да тече комуникација између детета и родитеља док су раздвојени?
Веома је важно да дете зна како ће се и када током одвајања одвијати комуникација са родитељем. Добро је да се одвоји време у току дана за које ће дете знати да ће бити у контакту са родитељем када ће моћи да причају о свему ономе што дете ради, где је било, шта је видело. Потребно је да током тих контаката родитељ буде смирен и позитиван и да дете храбри у ситуацији одвајања. Најделотворније ће бити да то родитељ учини својим смиреним и позитивним понашањем. За крај разговора родитељ ће пожелети детету да се лепо проводи (игра са другарима, шета са баком и дедом и сл..) и потврдиће када ће поново бити у котактку: „Чујемо се сутра!“ Разговор са дететом не мора бити дуг, довољно је десетак минута, и добро је да не буде пред вечерње спавање.
Поједини вртићи нерадо прихватају да деца док су с њима на путовању треба да комуницирају с родитељима. Ово је вероватно отуд што се они понекад растуже кад чују маму и тату? Ипак, да ли је добро бранити контакт читавих 5-6 дана?
Сматрам да је таква пракса веома лоша. Често образложење јесте да васпитачи не желе да се дете (деца) узнемире. Ради се о замени теза: није родитељ тај који узнемири дете својим позивом. Како и зашто би дете било узнемирено позивом особе која му је најважнија? Ради се о томе да је дете узнемирено због одвојености и да у ситуацији када се чује са родитељем ту узнемиреност испољи.
Дакле, узнемиреност већ постоји, ситуација контакта само доводи до тога да је та узнемиреност видљива. А видљива је јер дете на тај начин саопштава родитељу да је узнемирено и да му је родитељ потребан. Важно је да родитељ на то адекватно одговори: да покуша смирено и сталожено да умири дете, поприча о активностима, и подсети дете када ће се опет чути и видети. А да затим пажљиво са васпитачем испрати дететово даље понашање, и реагује у складу са дететовим потребама.
Ако се подсетимо како изгледа навикавање детета на вртић: да у почетку дете заједно са родитељима дође у вртић, па у наредном периоду родитељ уз дете буде дуже, па све краће присутан, па дете остаје самостално краћи па дужи временски период…Такав приступ код највећег броја деце доводи да постепеног навикавања на васпитачице и вртић и у функцији је развоја и адекватног превазилажења сепарационе анксиозности. Онда упоредите то са следећим: дете од 3-5 година улази у аутобус, маше родитељима и родитељ више не постоји следећих 6 дана.
Сматрам да је порука родитељу „нећете бити у контакту са дететом шест дана“ јако, јако погрешна на више нивоа, и да код неке деце може изазвати озбиљније психолошке реакције, које можда неће бити у први мах лако видљиве и препознатљиве.
Мој савет је да никада, али баш никада не послушате савет (од ма које особе да долази), и без обзира на узраст детета, да НЕ будете у контакту са својим дететом. УВЕК будите у контакту са дететом.
На крају, кад се дете врати, после првог путовања, емоције могу бити врло снажне. Како реаговати на изливе емоција у том моменту?
Изливи емоција могу бити снажни код детета у ситуацији када се дете врати са путовања. Мој савет је да то прихватите као нормално и да будете смирени. Охрабрите дете, пружите му пуно телесног контакта и мажења. Покажите да се радујете што сте заједно и подстакните дете да вам, када се мало умири исприча о свом путовању.