Kao roditelji, mnogo toga prolazimo prvi put. Prva temperatura, prvi zubići, prvi koraci, prvi dan vrtića. Neki prvi „putevi“ su laki, samo lepi i uzbudljivi. Drugi nam unose nervozu, a pored toga što smo ponosni jer su naša deca napravila još jedan važan korak na putu odrastanja, pomalo se i plašimo. Najviše jer se pitamo – da li smo sve uradili kako treba?
Jedan od tih težih prvih događaja je i prvo odvajanje od mame i tate na duže od nekoliko sati. I dok su naša deca s bakama i dekama, to nekako i preživimo. Ali, odlazak s vaspitačicom je korak dalje na putu osamostaljivanja i samim tim za roditelje i dete veći i važniji događaj.
Upravo zato, kaže psiholog Nevena Lovrinčević, jednako je važno za to se dobro pripremiti, ali i neizostavno održavati komunikaciju s detetom dok smo razdvojeni.
Sa Nevenom, koja je autor nekoliko priručnika za roditelje u izdanju Kreativnog centra i psiholog sa višedecenijskom kliničkom praksom razgovaramo upravo o temi prvog razdvajanja deteta od svoje primarne porodice.
Koji uzrast smatrate idealnim za prvo duže odvajanje deteta od primarne porodice? Jasno je da je sve to veoma individualno, ali šta bi se možda moglo nazvati preuranjenim?
Prvo duže odvajanje od primarne porodice može se veoma razlikovati po tome ko je osoba koja „menja“ roditeljsku figuru, odnosno izvor detetove sigurnosti i povezanosti u situaciji odvajanja: nije isto da li je reč o baki i dedi ili o vaspitačici koja sa sobom vodi sedmoro, osmoro ili više dece. Čak nije isto ni da li je reč o baki sa kojom je dete blisko, u čijoj je kući već duže boravilo, ponekad prespavalo, ili o baki koju nije videlo mesec dana ili sa kojom nema tako blizak odnos. Naravno, i deca se veoma razlikuju. Neko dete će sa četiri godine biti spremno za duže odvajanje, a neko neće ni sa sedam godina.
Separacioni strah, odnosno separaciona anksioznost je sasvim normalna pojava koja se javlja kao reakcija uznemirenosti deteta na odvajanje od roditelja i traje najčešće od šestog meseca do treće, četvrte godine. Ako postoji stabilna afektivna vezanost sa roditeljem uglavnom se separacioni strah povlači do polaska u školu. Da bi se taj proces odvijao u skladu sa detetovim razvojnim potrebama važno je da roditelj poseduje osetljivost, empatiju i stabilnost i pomaže detetu time što adekvatno procenjuje detetovu (ne)spremnost i adekvatno reaguje u situacijama odvajanja.
Kako bi roditelji, a kako vaspitači trebalo da pripreme decu za prvo putovanje bez mame i tate?
Prva stvar koju bi roditelj trebalo da se zapita jeste: da li je moje dete (pa i ja) spremno na duže odvajanje? Veoma je važno u tim situacijama razmatrati prvenstveno to: kako se pre svega VAŠE dete, pa i vi osećate i koje su vaše osobenosti i potrebe. Ljudi iz okruženja će vam verovatno sugerisati šta da radite na osnovu iskustava koje su u vezi sa odvajanjem i svojom decom oni imali. Koliko god da vam ta iskustva mogu biti korisna, ključna informacija je ipak kakve su potrebe VAŠEG deteta. Dete koje je senzitivno i koje ispoljava separacioni strah u svakodnevnim situacijama neće biti spremno za odvajanje sa vrtićem, ali možda hoće sa odvajanje sa bakom i dedom.
Pored objašnjenja (od strane i roditelja i vaspitača) detetu o tome gde ide, sa kim, šta će tamo raditi, koliko će ostati, kako će često i u kakvom kontaktu biti sa roditeljem treba imati u vidu i uzrast deteta. Detetu od tri i šest godina ovi podaci ne znače isto jer dete od 3-4 godine ne shvata koncept vremena i odvojenosti (koliko je zaista dugačko odvajanje) i načina kako će sa roditeljem biti u kontaktu na isti način kao dete od šest godina.
Da li, izuzev hitnih zdravstvenih razloga, postoje situacije u kojima bi vaspitač trebalo da pozove roditelja da dođe po dete?
Naravno. Ako dete deluje tužno, ne učestvuje u igri, ima slabiji apetit, plačljivo je, ima teškoće sa spavanjem (teško zaspe, budi se tokom noći), neraspoloženo je, traži mamu i tatu, uznemireno je tokom i posle kontakta sa roditeljem, vaspitač treba da se konsultuje sa roditeljem.
Kako bi trebalo da teče komunikacija između deteta i roditelja dok su razdvojeni?
Veoma je važno da dete zna kako će se i kada tokom odvajanja odvijati komunikacija sa roditeljem. Dobro je da se odvoji vreme u toku dana za koje će dete znati da će biti u kontaktu sa roditeljem kada će moći da pričaju o svemu onome što dete radi, gde je bilo, šta je videlo. Potrebno je da tokom tih kontakata roditelj bude smiren i pozitivan i da dete hrabri u situaciji odvajanja. Najdelotvornije će biti da to roditelj učini svojim smirenim i pozitivnim ponašanjem. Za kraj razgovora roditelj će poželeti detetu da se lepo provodi (igra sa drugarima, šeta sa bakom i dedom i sl..) i potvrdiće kada će ponovo biti u kotaktku: „Čujemo se sutra!“ Razgovor sa detetom ne mora biti dug, dovoljno je desetak minuta, i dobro je da ne bude pred večernje spavanje.
Pojedini vrtići nerado prihvataju da deca dok su s njima na putovanju treba da komuniciraju s roditeljima. Ovo je verovatno otud što se oni ponekad rastuže kad čuju mamu i tatu? Ipak, da li je dobro braniti kontakt čitavih 5-6 dana?
Smatram da je takva praksa veoma loša. Često obrazloženje jeste da vaspitači ne žele da se dete (deca) uznemire. Radi se o zameni teza: nije roditelj taj koji uznemiri dete svojim pozivom. Kako i zašto bi dete bilo uznemireno pozivom osobe koja mu je najvažnija? Radi se o tome da je dete uznemireno zbog odvojenosti i da u situaciji kada se čuje sa roditeljem tu uznemirenost ispolji.
Dakle, uznemirenost već postoji, situacija kontakta samo dovodi do toga da je ta uznemirenost vidljiva. A vidljiva je jer dete na taj način saopštava roditelju da je uznemireno i da mu je roditelj potreban. Važno je da roditelj na to adekvatno odgovori: da pokuša smireno i staloženo da umiri dete, popriča o aktivnostima, i podseti dete kada će se opet čuti i videti. A da zatim pažljivo sa vaspitačem isprati detetovo dalje ponašanje, i reaguje u skladu sa detetovim potrebama.
Ako se podsetimo kako izgleda navikavanje deteta na vrtić: da u početku dete zajedno sa roditeljima dođe u vrtić, pa u narednom periodu roditelj uz dete bude duže, pa sve kraće prisutan, pa dete ostaje samostalno kraći pa duži vremenski period…Takav pristup kod najvećeg broja dece dovodi da postepenog navikavanja na vaspitačice i vrtić i u funkciji je razvoja i adekvatnog prevazilaženja separacione anksioznosti. Onda uporedite to sa sledećim: dete od 3-5 godina ulazi u autobus, maše roditeljima i roditelj više ne postoji sledećih 6 dana.
Smatram da je poruka roditelju „nećete biti u kontaktu sa detetom šest dana“ jako, jako pogrešna na više nivoa, i da kod neke dece može izazvati ozbiljnije psihološke reakcije, koje možda neće biti u prvi mah lako vidljive i prepoznatljive.
Moj savet je da nikada, ali baš nikada ne poslušate savet (od ma koje osobe da dolazi), i bez obzira na uzrast deteta, da NE budete u kontaktu sa svojim detetom. UVEK budite u kontaktu sa detetom.
Na kraju, kad se dete vrati, posle prvog putovanja, emocije mogu biti vrlo snažne. Kako reagovati na izlive emocija u tom momentu?
Izlivi emocija mogu biti snažni kod deteta u situaciji kada se dete vrati sa putovanja. Moj savet je da to prihvatite kao normalno i da budete smireni. Ohrabrite dete, pružite mu puno telesnog kontakta i maženja. Pokažite da se radujete što ste zajedno i podstaknite dete da vam, kada se malo umiri ispriča o svom putovanju.